Ženski svet

„ОДБИ СЕ ГРАНА“.

дашњијем сјајем и она се врло полагано издизаше пад његову главу, с груди јој падаху па мраморни под капље крви и та крв се на мрамору нретвараше у чуд но невиђено, црвено као крв цвијеће; вјереница га скупљаше и нлетијаше вијенац н вијенцем га окрунила. Путиик није изашао у јутру из велике дворане. Тада старац стражар иопрскав се светом водом, узевши у једну руку бројанице, у другу крст приђе вратима и погледа у дворапу. Бјеслав је обухвагио гроб обадвјема рукама, глава му је нритискивала заклоиац гроба, свијеће су око гроба горјеле као и с вечера, само Бјеслав већ није знао да му је душа не небу. На нрагу дворане чувао је змај својега госиодара, каквога су у Чешкој иавиклн били гледати само на иконама св. Тгурђа. Стражар затвори главна врата и уиути се г. Микулашу. Јесте ли ви господару слушали, како су ноћу вијали вјетрови? На замку је звиждао на сва окна; ја нијесам цијелу ноћ очију затворио; у собама у којима сте ви живјели сва су стакла норазбијана, п памјештај нолунап. И стражар ирекрасне иокојнице исприча све, што је видио и чуо ирошле ноћи и тога јутра. Госнодар Микулаш није ииигга на то одговорио, само му се руке чврсто стискаваху, сведене му усне дрхтаху као у љутој грозници; обазре се на крст, који је на противној стијени висио, По том даде !оснодар Микулаш служити иарастосе за душу своје кћери и за душу БјеславС руског

Удаћеш се душо, А зашто и не би Беселог сиатовца Свираће и теби.

Беогр.д 1890,

Поиграће коло Дружба раздрагана И певнуће, шалај: „Одбила се грана"!

Уздаиуће тужно Нада закоиана Шаиућућв тихо: ~Одбила се грана“

„Одбила се rpana“ А у дал,нем крају, Заплакаће момче У претеитком вају.

љеву но свјема црквама своје области. Бмај се није никуд номакао с ирага дворане док није сканао; и он је вјерно чувао свога господара, којега су саранили заједно с лијепом Људмилом. Од то доба Гаишбург је опустјео, почео се је рушити; најпрво су му нопадали врхови, за тијем кровови, за крововима сводови, за сводовима стмјене, камен за каменом, цигља за цигљом и тако се је срушио красан двор господара Микулаше. Паде Гаишбург пропаде и слава љеговијех иријашњијех владара и нле ме Зајчија изумрије. За вријеме мојега дјетињства, довршиваше старац своју причу, нико се није овђе закаснио до сумрака, а ноћити ни да би ко помислио. Сваку ноћ кад је у селу избијало једанаест сати, кад замком пливаше млада дјевојка с расиуштеном косом у бијелом вјенчаном руву ; она се сиушташе све ннже и ниже, а са грудију њезипијех капале су капље крви, и само иадне л’ иа камен и стијепу, израсло би па тијем мјестима црвено као крв цвијеће, и изјутра би дјеца сабирала играла се и плела али никада не могоше доплести; цвијеће би се у рукама њиховијем нокидало. Чим је ударао дванаести сат. тајанствено привиђење би ишчезло за облацима. Старац умуче. Након неколико минута разастре своју подерану кабаницу на тврдо камење и леже са свијем равио душно, као да је то каква мекаиа ностеља. Он се није бојао сјени лијене Људмиле. к. д

Љубиша М. Чаковац.

126

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 8.