Ženski svet

иаши песника. Миле је говорио Ђулији и то с таким осећајем и погледом, да није било тешко ногодити, каква је веза ово двоје спајала. Да обоје јер и њен поглед у коме је била извајана болна душа, говорио је да н она љуби, ма да пије разумела сама себе, на ни њега. Бече се било спустило и мени је ваљало опростити се с овом честитом породицом. Али Ђулију, тог анђела, понела сам собом у мислима, не би ли иашла изласка помоћи јој. Оиет су дани протецали, али је било разлике између њих и пређашњих. Ја сам скоро сваки дан одлазила Миљановима, и часовима забављала се Ђулијом. Није било дана да нисам нешто ново на њој нашла. У њој је било толико ле пог и узвишеног скривено и за то је требало само мало труда, па да се развије. Врло често је с таким заносом и одушевљењем говорила о природним лепотама, да је било милина слушати је. Али које вајде? Њој је требало још за који дан, све то оставити, и предати се новом животу . . . Први дана тела сам је унознати с много чим, али ми Миле рече: Немојте, то би је убило, и ово чему сам је научио, много је за њу. Камо лепе среће, да ни]е Туркиња, али овако, све је нроиало. Велика је жалост била погледати овог младића, како се бори собом, како се труди, да претопи љубавне осећаје у друге, али узалуд . . . Једнога дана, када смо ја и Ђулија саме шегале ио врту, узе ме она за руку и одведе ме једној дивљој, белој ружи, иа весело смејући се рече: баба каже, да сам ја тако исто бела и дивља као ова ружа. Је л’ то истина? па и не чекајући одговора нродужи Но да вам иричам о мом животу. Ја се не сећам моје мајке, али свакако не би ми ни код ње бсље било Нека им Алах врати у рају сва она добра, која су ми чинили, и чине, мој добри баба и мајка. Док сам била мала, па и до скоро, знам, да сам трчала за леитиром, слушала врапце и вране, гледала цвеће, и не је

дном изгледало ми је да то цвеће мени ирича. Вјера је била много мања, иа кад би и њу иозвала у врт, она није тела, већјеостала код њених шрачака. Нико у кући није веровао у моја казивања, ма да су ме радо слушали, и никад ми то у очи нису казали; само Миле он ме је разумео. Он ми је иричао, да пма људи, који невају: цвећу, тицама, зори, сунцу и тд. И често је молио баба, за дозволу, да ме научи чигати Најносле је понустио; али да мом оцу то никад не кажем, што сам и обећала. У то доба почиње моја највећа срећа али и несрећа. Када ми је било четрнаест година, мој отац из шале поче ми говорити, да је време одрећи се овога живота, и ступити у онај. који наш закон девојкама у ово доба прописује. Ја сам знраво осетљива, и те његове речи изазвале су љуте грознице. Зар нијето страшно, живети усамљено, одрећи се свега? Када је мајка чула узрок моје болести, молила је оца, да се окани своје намере, КO Ј е ј°ј ј е он и обећао, т. ј. за две год. Али мени је онај дан остао добро у памети; од тога дана живим у страху, у стрепњи, да ће ми сваког часа отети све моје Глас јој је дрхтао, била је јако узбуђена, и једва чујно рече: „Ђулићи". Неко се ближио нами и ја једва разабра: скорим ћу учинити, што се од мене ишге . . . Малаксало наслони се на мене а рука, коју сам држала, била је ладна као лед. Отпратила сам је до вратница њине куће, а и сама пођох, без да сам се коме јавила. Сутра дан примила сам од Мила следеће редке: „Нашто оно крити што сте могли од ирвог дана да нриметите; ја љубим Ђулију! А она она оће за увек да нас остави. У вами полажам још носледњу наду, полажем сву мојусрећу, одвратите је, ако је могуће! . .** У кући Миљанова нико није за то знао осим Мила. Када сам отишла нашла сам Ђулију, где помаже стрини бирати здраве

Вр. 3. ЖЕНСКИ СВЕТ