Ženski svet

Разговор, који ie узео ирилично озбиљан ток, нрекиде улазак Ђулијин. Старл Миљанов приђе јој и ириведе је мепи с речма: Ово је моје треће дете, ово је моја друга ћерка. Затим је нољубио у чело и рекао, да иде Вјери. Пошто девојче оде, узе реч Миљанов. Вами су познати одношаји Срба и Турака, који тако рећи до данас трајаше; но све иа и то. што сам ја нредводио Србе, а мој пријатељ Мехмед Турке, није нас раздвоило. Мл смо на бојишту били крвни душмани ал на дому остасмо верни нријатељи; карактер тог човека такав је, да је вредан свачијег поштовања. Мајка Ђулијина умрла је, када њој беша тек година дана, па пошто су у то време наступиле рђаве прилике, а мој нријатељ Мехмед не имајући никог свога, дође к мени и рече: Мирко, ти знаш, да је дошло време, када се треба кренути у бој, иста дужност, која гебе зове, зове и мене, али моје дете, моја Ђулија, она никог нема, на кога би је оставио ; тако ти Бога хришћанскога, реци твојој жени, нека јој буде мајка. до мог иовратка, али, ако се не вратим. ношљи је мом брату у Цариград; јер сам рад, да ми дете по мом закону одрасте. Мислим, да није нужно говорити о томе, да смо дете примили. Бој се утишао, Мехмед се вратио, али Ђулија и сад је више код нас, но код оца Мене и моју жену не зове другим именом но „бабо и а моју децу сматра као брага и сеетру. То је анђео а не дете, па само, да ]е мој нријатељ мало попустљивији, ја никад не би тражио боље снахе и милије кћери. Али он човек ноштује свој закон, и ту нема речи . . . Но бојим се за, Ђулију. За њу није затвор, њој треба свежа ваздуха; јер њено здравље врло је слабо, али њин закон но на то не смем ни да мислим. Чудно је то дете; оде на реку, па посматра у вече звезде како се огледају у води, јутром носматра сунце, на када се оданде врати, толико нам нрича и о таким нас стварима нита, да не знамо, шта да јој одговоримо. Пре две године удавило се у реци

једно дете, и од то доба, тако често говори, како је та река тако лепа, али не милостива као њиова вера. Би нисте у стању замислити, како је то девојче одано својој вери, о којој тако мало зна, али звезде и месец, то је занело. Помисао да ће та лена вера скорим да јој отргне сло боду, свагда изазове јаке грознице. После ових речи био је Миљанов јако иотрешен. Стрина (као што ћу назвати Миљановицу) ме позва у Вјерину собу. Ту сам имала прилике добро да видим лепу Ђулију Да лепу, јер су оправдане бабине речи. Предамном је стојало високо бледо као мрамор девојче. Дуге црне витице пребацила је на једну страну и немирно се играла њима. Црте лица тако су правилне тако у складу, да се није немирно рукама играла, и оним дивним очи ма мицала, као и румене уене, видљиви докази живога бића, мислио би човек да гледа ванземаљско створење; мислио бих да гледа дело уметника али не то ум не зна да створи. На стринине речи седоше оба девој • чета и продужишс сво)у пређашњу забаву, која се састојала у томе, која ће више чика Јовиних несама у неком старом „Невену и наћи. Милина је било погледати извајану радост на тим милим лицима. Наша Ђулија зна читати и писати, али разуме се, без знања њеног оца. Миле ]ој доноси од свуда несме, но она више свега воли чика Јову, шану ми стрина. У то дође и Миле. Оба девојчета приђоше му, радосно причајући о својој забави: он пружи свакој руку и рече смешећи се: лако је песме наћи, али која од вас више зна на паметР Тулија се у брзини изговори; ја знам све „ г Булиће“ а при том лака румен осу joj лице. ЈБене речи као да су мало збуниле младог ОФицира. Мнле је био сушти отац, црномањаст, стасит, окретан, вееео, само очи, оне су биле као небо плаве, из којих је иродирала кад и кад нежност и благост, као и код мајке му. Међу нами се започео жив разговор, који се односио највише на несме, разни

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 3