Ženski svet

дописи.

Пинчево, 24. Фебруара 1894. (Добротворна женска задруга у ГГанчеву). Има већ више година како се покренула мисао да се овде у Панчеву оснује „Добротворна женска задруга“; но до скора је та ствар остала при самој речи. Нико се не хтеде примити те тешке задаће, да озбиљно поради на остварењу те лепе замисли. Сад се иак показало шта може озбиљна воља и одушевљење да учини. Нема ни пуно месец дана, од кад се у колу овдашњих млађих госпођа пробудила по ново ова лепа мисао о женској задрузи, па кад се оне озбиљно латише посла и пођоше куиити чланице, нађоше код овдашњих старијих госпођа најлепшег одзива и потпоре. Младе госпође не пожалише труда, него зађоше од куће до куће, и труд им не беше узалуд, јер за осам дана скупише 120 чланица. Овом приликом су Панчевке опет показале, колико им на души лежи свака племенита мисао, и како су увек спремнс, да својом дарежљивом руком материјално потпомогну сваку хуманитарну цељ. Ономадне у уторак 22. Фебруара по подне одржан је збор у дворани ерп. више дев. школе који је био врло лепо посећен. Било је присутних до 70 госпођа и госпођица, које су тим лепим одзивом и одушевљењем показале, колико им остварење „Добротворне женске задр\ге“ на срцу лежи. Вбор је поздравила гђа Даринка Милутиновићка лепим кратким говором, и предложила за начелницу гђу Олгу пл Јагодићку. На овај предлог одјекнуло је једногласно „живела“. Гђа Јагодићка се не хтеде одмах те почасти примити, но кад јој збор не уважи наведене разлоге, заузе она на поновљенб молбе председничко место. За перовођу буде једногласно изабран проФесор више дев. школе v. Јован Поно вић, који се у неколико топлих речи захвали на поклоњеној му части, уверавајући збор, да ће задрузи својим знањем и умењем колико може свесрдно иослужити. За тим буду на предлог гђе начелнице једногласно изабране за оверовнице записника гђе Анка К. Милутиновићка, Драгиња др. Ђ. Лазаревића и Љубица Т. Деспотовићка. После свега овога дође на ред читање и претресање правила, која је мећутим ужи одбор већ у напред спремио био. Правила су читана главу по главу и тачку по тачку, где се нашло за добро учињене су неке мале измене. Најживља дебата се развила, кад се поведе реч о заштитници задруге, па се најзад све чланице сложишс и прогласише за заштитницу Малу Госпојину (као што је и у новосадске задруге) у жељи, да би она постала заштитницом свију српских „Добротворних женских задруга“. Тако се свршио овај први збор у највећој слози, уливши нам свима најлепшу наду, да ће

се ова наша млада задруга, која је поникла са најлепшим изгледима у будућност, развијати и цветати но примеру осталих наших добротворнИх задруга. Одајући сестрама Панчевкама сваку хвалу што су ову лепу хуманитарну мисао тако својски пригрлиле, уверена сам, да то њихово садашње одушевљење не ће ослабити ни у току времена, него да ће га вечито жарко родољубље загревати. На последак нека је слава и хвала младим Српкињама које се латише трудна посла, те неуморно и делотворно порадише на оснивању „Добротворне женске задруге“. За који даи гтслаће се правила вис. влади на одобрење, и такб се можемо надати, да ће нам задруга за најкраће време у својој потпуности ступити у живот. ,Даница Ч. Т. Ђечеј, 18. Фебр. 1894. На св. Три Je'рарха приреди задруга Српкиња ТурскоБечејкиња беседу уз суделовање гђца: Јулке Павловић Поповићеве, Јованке и Миле Илића, и г.г. Стевана Дескашевог, Беле Рота и Пере Добриновића. Нит’ у мене уста златоуста, нит’ у мене пера од сокола, да опишем било речју живом, било словом, драж овог весеља, На беседи дивно нам беседи г. др Богдан Давидовић. Дивних речи бујна река заталаса срца наша, па на оти бисер вали достигосмо пристаниште украшено зор-сликама: „Како српска жена и девојка врши своју дужност у прошлости, па и садашњости! . . .“ И ишчезоше речи говора значајног, да уступе места четвероручној свирци двеју сестрица, гђца: Јованке и Миле Илића. И пролећаху двораном звуци чаролијски, што их извађаху веште младе свирачице, —* и освојише савршено срце слушалаца, који их бурним клицањем поздравише и поново изазваше. А чу ли ми, читалице драга, да се човек са слављем надпева? Ни ја не чух до вечера тога! Али тада, до два грла јаена, певаше нам ’нако по славујски. Па и лепше и звучније, него славуј-тица сивопера мала. Част и хвала нек је зато уметнику г. Стевану Дескашевом, и дичној гђци Јулци Павловић Поповићевој ! Тешко је рећи чему припада првенство; или оном дивном двопеву, или красним самопевима им. Особито „Мињон“ самопев г. Дескашевог, изазвао је вел>е допадање. Таке песме, величајне, маме руже и пролеће ! .. . Госиодин Бела Рот, еванђелички свештеник суделовао је на беседи нам, својом уметном свирком. Изваћао је красне композиције у срискоме духу, а Србадија одушевљено прима ути-

Бр. 3. ЖЕНСКИ СВЕТ.

39