Ženski svet

А утисци из детињег доба сунајјачи. Старац се не сећа шта је било, док је био одрастао човек, али се сећа свега, што је било, док је дете био. Или се зар не сећа радо сваки свог детињства, не падну му на ум све оне игре из његовог детињства на памег, кад види сад децу како се играју, кад види с каквим весељем и душевном ведрином они своје игре замећу, кад види, како они те игре тако озбиљно схваћају, као да им је то позив живота? Па и она мала деца, што се у песку игра ју, што праве куће од неска, што од песка кувају ручак, и дају га својим лугкама да једу, зар не схваћају и она то сасвим озбиљно? Мислите, да они у тај нар верују, да је то песак, а оно дрвена лутка ? Детиња уобразиља је врло моћна, њојзи треба хране, па јој подајте пажљиво и разумно у игри. Па кад у варошима не могу да имају деца нигде ирилике да се са другом децом играју, онда не треба да се чудимо, од куд оне преживелости у добу младићком, одкуд бива свака генераци]а све сла бија и кржљавија. Другчије то не може ни да буде. Дете нема куда да се макне, у друштву је непрестано са одраслима, привикава се за рана на маторо нонаша ње, а децу види само кроз ирозор на сокаку, и то таку децу, која исто то пате, као и оно. Кад дорасте за школу, претрнају га са оним силним учењем ; што је старије све више учења и у школи и код куће, задаће му не дају главе дићи, а при том нема ни места ни времена ни у школи ни код куће да те све бриге мане на страну, па да се нроигра, онда не треба да се чудимо, што је већ од 15 година готов човек, и онда је саевнм оиравдано мњење. да у данашњем добу нема деце. Па зато се сад подигле и државе и школе и породице, те да би томе злу доскочили, измишљавају разне начине, да умни нанор код деце одлакшају телесним веџбањем; зато је сад у напредним државама велика вика: „дајте нам не само умно већ и телесно снажну децу. Подижиге палате за гимнастику; стварајте гимнастистичка друштва; школа строго нека ра-

спореди гимнастику, да тиме ослаби умно напрезање; вароши дижите игралишта и за малу децу и за школску децу; увађајте дечије игре и у школу и у друштво и на дому, - јер ето нам деца пропадоше !“ И до ког су савршенства већ поједине држ ве у том погледу дошле, сведочи нам она изрека једног школског унравитеља у Енглеској, који вели : „У Енглеској мбже бити школа без школске собе, али без школског игралишта не може и ! И заиета нигде ваљда не пазе на телесно одгајивање детета толико као у Енглеској, сва могућа средства се тамо употребљују ради јачања телесног, као гимнастика, јуначке игре, веслање, пливање. Тамо школска деца иосле умног рада изађу на игралиште, па се тамо играју разних игара, боре мачевима, бију иесницама, (наравно већ одрасли младићи, који иду у школу) и тако своје тело челиче, да би тако оснажени били епособни и даље школски рад наставити. Све ове државе, које сад дечије игре увађају у своје школе иду тамо у Енглеску, да виде, како они раде, па да после иобирају оно, што је најбоље, за себе. Из овог до сада реченог види се, да се све то већма увиђа, да су дечије игре од великог васиитног значаја, да их они који их немају траже; да дечије игре нису само тек нека беспослица, него ако се разумно употребе, да могу на добро дечије послужити. Па и ми имамо разних народних игара, погледајте само оне збирке, гато су напред споменуте, иа ћете тамо наћи и такових, које би врло згодне биле за јачање тела. А колико можда још има, које нису нигде још прибележене, к< лико. које су већ ваљда сасвим заборављене? Зато је крајње време, да се покуие све, у свима крајевима. Па јесте ли видели, како деца играју „жмуре и ? Та игра је ваљда општа, свуда је играју, може бити да има у разним крајевима разна имена; и може бити, да се на разли чит начин игра; да се код бројања, ко ће жмурити разне бројанице говоре, али то све опет остаје иста игра. Кад хоћу да

Вр. 4. ЖШОКИ СВЕТ