Ženski svet

непрестано меша с другом децом, са њима се игра, у игри падне и удари се. Како се са лица таког детета може видети одважност и самопоуздање, отвореносг. А то пису сигне ствари, него су шта више врло знамените, јер те ће непрестано да с дететом расту, и детињим душевним особинама известан облик да даду. Сваки човек може и у тренутну опасност да дође, иа шта му ту више вреди него самопоуздање и ведар дух А на то се већ у детињству мора навикнути. Дете, које се никад није с другом децом играло, ако дође у опасност да треба какви мали јарак да нрескочи, оио неће смети, то ће њему чигава ировалија бити, него ће сгати па плакати ; а које је научено на ска кање, тај ће већ напред знати своју снагу измерити, па ће га лакоћом ирескочити. Зато не треба деци игру забрањивати, не треба им забрањивати трчање, скакање, , ч због тога можда, гато дете може том приtHKOM пасти и ударити се, та и у народу е„ изрека, кад дете падне „од гог деца раст.у.'* Јер оно може истина у трчању и да надне, да се удари, али због те мо гућности што се може мало и озледити не треба детету flrpy и скакање да кратимо, кад видимо од каквог је уплива она на душевни развитак детињ. У данашњем времену се људи све већма деле на кругове, све се већма одвајају отмени од средњег сталежа, ови опет од нижег сталежа. Даље се још већма и брижљивије одвајају богаташи од сиромашнијих, и ко би још могао наређати колико врста кругова има данас међу људима. Сви осећају, да не би требало да је тако, али зато опет се већ код деце та деоба иочиње. Прва деоба је код њих така, да ко има лепше хаљине дели се од оног, чије су мање лене. То је сваки могао видети, ко год је са школском децом посла имао. Кад се деца изоблаче, одмах се другчије групирају. А дете је свако жељно игре, па ма да су му најленше ха љине обукли; оно ће се тада измешати и ухватити у игру еа свом децом, неће гле дати онда на ону разлику, коју су му од куће можда родитељи непромишљено у главу увртили, него ће се играти са свом

децом. Оно тада у својим друговима гледи само децу, не пада му ни наум разлика у сталежу. богагству; дете гледа своју око лину очима, каквим би требало увек да је гледи. Па није ли и то једна замашна корист од игре? Колико деце има, што су код куће „материне мазе“, која су научена, да се све у кући удешава и пази на вољу његову, које удешавање изазива у детету унорност, јогунлук. Тако дете нека дође међу своје другове да се игра, па нека проба и ту своју вољу да изведе. Наићи ће одмах на отпор Деца не пеглају једно другом. У такој гомили деце видићемо како ће се брзо наша маза одвојити, и стати гдегод на страну, па дурљиво гледати, како се остала деца и даље играју, а њега ни не есане. После неког времена ћемо опазити, како наша јогуница полако се приближује, и вреба нрилику, како ће се опет у игру умешати. Остала деца настављају своју игру, као да би хтела рећи „нити знамо кад се играш, нити кад се не играш. и Тако се дете идући нут у игри за цело неће тако брзо расрдити, кад види, да га нико и не зарезује. Зар из тог постуика дечијег не би и таке матере могле што год научити, које су своју децу научиле, да им испуњавају и најнедотупавније жеље те су тиме своју децу на јогунлук и и унорство навикнуле? Неће ли тако дете већ за рана видети, да баш нејде свугде тако, као код куће? Неће ли оно већ у детињству добити појма о доцнијем животу, где нејде увек онако, к .ко је код куће научило ? Колико дакле деца ири игри једно на друго утичу, колико душевних изданака они један другом играјући се скрешу, што можда кућа не би у опште или врло тешко постигла? Па зар то није довољно, да упознамо, од какве су користи игре по децу? Од какве је користи, да дете своје детињство са децом, а не са одраслима нроведе? Како су ситне и ништаве бојазни, да се дете неће у игри испрљати, или можда паети те се мало и ударити. Дабогме да телесну озледу мати види, и жао јој је кад дете због тога илаче; али дугаевне

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 5