Ženski svet

Штипендија за мушкарце, за добре ђаке има у нас, рећи ћемо без зла срца: 'и сувише! Бивало је ирилик4 ири избору штииендиста, да је било за издавање више штипендија него ли се јавило нОтраживача, молигеља, врло доброг ил бар доброга усиеха! . . А за даровите, вредне а сиромашне ученице Српкиње? . . Но, нека, нека чега у нас досле не бијаде, биће унапредак, ако Бог да, и буде добре вољеу Српкиња добротворкиња! Сиромашне девојке у иас тога наговештенога реда и сталежа биле оие (као што нонајвите и јесу) најдаровитије и за \ велике науке најсиособније сироте девојке ј те, без мираза тешко се удају; ретко се усрећи, која пође и за неприлику своју!..

У Новом Саду , дне св. мученице Христине, Л 894.

А грехота. је, да оне седе плету у оскудици црној, у сиромаштву пуком, а којих су родитељи свега века свог служили вољно народу свом српском ! Право је дакле и пред Богом и пред људма, да им се за младости пут отвори и поље широм: духом и даром богоданим да се свака, сиреми, за времена, и такмачи ио том која буде и где буде , и са мушком главом у данашиој тешкој борби за живот, за оистанак! А пут тај, и поље то широко јесу данас, рекосмо: средње школе и велике ето таке, као што је та (за сад још лепи покушај) гимнАзиЈСка школа дЕвоЈАчка у Бечу, и где их још буде, ио угледу на њу - да се тим омогући после и поход на уииверситет , и образовање по струци.

АЛЕКСАНДАР САНДИЋ.

ПУСТИЊИК.

једном стазом Не нашавши бољег пута, У миелима еневајући У пустињу ја залута. Пуста земља нигде ништа До колиба само једна, У тренутку одмах спази Пред колибом старца бедна Живећ’ давно у пустињи Опустио седе власи, Збрчкано му лице, чело Дочекану старост краси Сећајућ се старог доба У коме је младост пров’о, Размишља се до чега је Бедни живот њега дов’о. И не мисли да ког може У пустињи саде бити, Сетио се нечег страшног Па почео сузе лити. Лијућ’ сузе он нодиже Наслоњену десну руку, Тад’ му и ја приђох ближе Да му блажим горку муку.

Заиитах га: ко си стари И за ким ти лијеш сузе, Плачеш за то што остари Или неког Бог ти узе. Тек што бејах изустио Проговори глава седа: Седи овде иокрај мене Да ти старац приповеда. Па отпоче слабим гласом Да се једва чути може, А уз сваку реч изусти: Сваког од зла чувај Боже. Нисам тол’ко остарио Колико сам видо јада Ни у једном баш тренутку Не испуни с’ моја нада. У младости живео сам Ко што данас сретни жњве, Кад год ком’ о себи причам Слушајући сви се диве. Сви се чуде мојој срећи Узбуде се од милина, Сваки зна да није лако Одгајити четир сина.

Четир сина, четир цвета Мишљах : рај сам сада стеко, Не надах се да ће радост Трајат’ још за време неко. Док једнога кобног часа Затрубише громке трубе, И позваше браћу у бој Да потуку, с ким с’ не љубе. Тада и ја у бој пратих Два старија гранатира, Ох, о њима кад год причам Ужасно ми срце дира. Испратих их нлакајући И ја тужан, а и мати, Ал’ мишљасмо: вратиће се Та Бог ће ми срећу дати. Није дуго време ирошло Дође ми глас у сред лета, Брже оче на бојиште Падоше ти сад два цвета Два ми цвета два сокола Чувши за то, ја сам пао, Од жалости и од туге Сав сам тада уздрхтао.

116

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 8