Ženski svet

изговорила, доказиваше, да је она тврдо веровала у своју даровитост „Једно треба да постигнете, а то је, да стечете име у књижевности; онда ће вам бити свака врата отворена.“ „Али како ћу доћи ;ro тога? ‘ и са склопљеним рукама иовикне : „0, господине, помозите ми ви!“ „Како вам је име?‘‘ заиита он. „Дијана де Вилерс.“ ,Депо и звучно име, то ће врло лено изгледати штамнано на корицама од књиге.“ „Али ми је то и једино добро, које ми је отац оставио и ја га не смем осрамо тити. Ако кад иокажем усиеха, онда ћу казати своје име, и то само онда! “ Он не учини никакве примедбе само је гледаше испитујућим погледима. Ру мени од узбуђења нестаде са образа и фино лице изгледаше још блеђе него пре тога. ~0 чему се говори у вашем роману?“ „0 једној простој и жалосној љубавној историји “ „Проста! То онда. није оно, што би занимало чптаоце. Читаоци радо читају романе, који раздражују, у којима се описују убијства и друге страшне ствари. И сам признајем, да то пије добро, али шта ћемо, кад друкчије пије Морамо бити врло обазриви, ако хоћемо да ностигнемо успеха.“ „Никад“, новикне она, „ио ту цепу не желим доћн до успеха. Имате ираво, што препоручисте ручпе радове, ваљда ће ме они избавити од глади.“ Она устане. „То је са свим против мојих начела“, рекие он, „ја вам можда не чиним никакве услуге; али оставите рукопис код мене и кад будем доколан, прочитаћу га.“ „Кад могу онет доћи?“ „Кад? - Па немојте ни долазити, док вам ја не пишем. Оставите ми вашу адресу, а ја ћу вам што скорије јавити.“

Прошло је неколико седмица а господин Дуранд никако да уграби времена, да прочита рукопис. Једне вечери, када се

г. Дуранд рђаво осећао и због тога морао у соби седети, узме он рукопис из једнога ормана и почне читати: „Све до смрти“ од Снеро а. „Сперо, дакле опа се нада, нада се чему? Богаству, гласу или срећи?“ И седнувши у наслоњачу, поче читати, с почетка без интересовања, али доцније са све већом пажњом. Батра у пећи се већ уга сила, часови пролажаху: он све једнако читаше. Напослетку ногледа на часовиик: „Зар је тако касно ? зар сам ја толико читао? Али је и добро, врло добро, одмах сугра морам писати том девојчету. а Сутрадан тражио је њену адресу, али је нигде не могаше наКи Свеједно рукоиис ја могу дати у штампу; сиисатељица ће се за јамачно распитивати за свој посао. Штампадо се врло брзо, попраељање је обављено и без ње. Баш оног дана, кад је штампање романа довршено било, нађе г. Дуранд карту младе списатељица. Она је становала у једној од најудаљенијих улица у вароши. Било је око 10 часова. „Је ли готов који примерак романа „Све до смрти?““, запиташе једног од сво јих млађих. „Први примерци су баш сад донесени “ „Добро, дајте ми један примерак.“ Узме још влажну књигу стрпа је у шпаг и отиде. После три четврти часа кочијаш уђе у једну узану и мрачну улицу, Мимопролазећима се учипп то необично, да така отмена кола пролазе кроз њихову улицу. „Какав лечник“ мишљаше по неки и гледаше за колима, Кућа, пред којом су кола стала, била је мала, али врло чиста. Улазак и степенице биле су чисте, а на не ким прозорима виђаху се и завесе. „Изволите на лево“, рекне послужи те.љка. „Ви сте јамачно лечник, данас је госпођици врло рђаво,“ Она би му и више била говорила, али већ дођоше до њенога стана. Оп закуца. Једна жена са уилаканим лицем отвори врата. „Лечник" викне и она. „0 Боже, само да није већ касно.“ Госцодин Дуранд пође за њом у једну малу собицу, чија чистота не могаше сакрити сиромаштво ту станујућих. На једној V

Вр. 10. ЖЕНСКИ СВЕТ.

157