Ženski svet

женску задругу,* у месту српском, које * Само треба покушати. Српкиње еу евуда вољпе пружити руке једна другој, особито кад се тиче добротворних уштанова, само треба неко да покрене идеју. Уред.

броји преко 3000 српских душаР Нека томе размисле наше честите CpiiKinbe, други пут коју више.

З. Јов. Медурић.

ЗАБАВА.

ПРВА ПЕСМА.

БОЖИЋ НА СЕЛУ!

је Госиод ст.ар’о жену, išA Беше добре воље. (Ал’ и створи ремек дело, Не мож’ бити боље!) Па кад рече: „Из твог ребра Ево Еве , ево ,( ! . . .

Београд,

„Па баш Божић, да морамо провести на селу!“ Ове речи готово очајно изговори госпођа Мара и иогледа кроз сузе у свога мужа Можда се надала, да ће га тиме одвратити од његове намере. Но др. Мита Павловић остаде сталан у иркос сузним погледима његове младе, скоро доведене женице. „Али слатки Мпто зар ми не би могли боље провести Божић овде у вароши? Позвали би све твоје другове, на“ r He, не, о томе не може бити ни разговора, јер сам својим родитељима обећао, да ћемо први Божић код њих ировести. Ја држим, да и ти ниси тако немилосрдна, да ћеш нокварити радост мојим старим родитељима, којима имам толико да захвалим. а Ово поможе ! јер у госпође Маре је срце меко као голубије, не би та могла ни муву увредити, а камо ди ове честите и старе људе, који је волу као рођено дете. „Па добро, слатки Мито, ја ћу све снремити, а прекосутра се можемо кренути.“ „Ти си моја добра, мала женица и , рече Мита и загрли је. Бадава уздисаше госпођа сенаторовица Милићка, мати Марина, кад јој ова саоп*

Први човек, првој жени, Прву ј’ песму спев’о . Али жена, Ева што је ! Викну: ®ала Богу, Што већ имам, кога слатко За нос вући могу!

Др. Казбулбуц.

шти своју намеру, Мара је и не слушаше. У очи туцина дна крену се млади пар на пут. Путовати на жељезници није баш ни лети нријатно, а зими ни толико, с тога Мара баш није била пријатна сапутница. Мита покушаваше из прва да је разговори, али пошто му не испаде за руком и он ућути. Тако једва живи дочекаше да стигну до последње жељезничке станице. Овде их дочека стари Пера. слуга Митиног оца, са саоницама. С највећом брижљивошћу умота честити старац свог младог господина и младу госпођу у бунди, „да неби деца озебла“, рече забринуто. Као стрела летеле су лаке саонице по широкој снегом нокривеној помани; дрва на друму беху покривена ињем, а баре, које су заостале још од последње кише, беху смрзнуте. Та необична тишина, после оне лупе и вреве на жељезници, како ли силно утицаше на Марине раздражене живце! Па тек кад одиоче снег, испрва у ситнијим а после све у крупнијим пахуницама да веје, онда се Мариио срце од све те ледене леноте тако раскрави, даје искрено захвалила своме Мити, што је повео на тај пут Мита се задовољно насмеши. „Чекај само, док стигнемо!“ рече весело. После једно по часа указа се из да-

184

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 12