Ženski svet

НЕШТО О СВИРЦИ И ПЕВАЊУ.

Из Езерових „Естетичких писама,“ (Свршетак.)

У нисму о смрти његове жене стоји овако: „У суботу, у очи своје смрти отишла је била у цркву на вечерње да чује моју музику. Урадилаје то, да јане знам, а ја сам се бог зна како радовао, кад сам је онде видео. После ми је о мојој музици рекла миого угодна и разумна те сам тек онда ираво знао, шта ми је пошло за руком. 0 мој нријатељу, што нисте чули тај мили слатки глас! Када је она певала, некако је у безбрижно ухо продирао неки осећај здравља, а ја за то знам само онај један израз, који је она са собом нонела у гроб. Чисто јој срце етрујало је као свеж зрак на њена уста; на умело је да гане, да терете олакша. Кад је у академији певала у кору, могао сам њен благи свежи глас познати између сто и педесет а она се за то није морала напрезати. Глас јој је чисто сам од себе излазио, чим би само отворила уста. Пре две године, баш кад је живчана слабост стала худити гласу јој, певала је са госпођом Мараовом у једној овдашњој цркви. Пријатељн госнође Мараове стали се препирати и доказивати. да ie 1 uižfc моје жене заорио, био то глас њихове љубимице.“ # Нарочито је важно једно писмо о новијој музици, где Цедтер овако пише: „Оно што је техничко у којој уметности, мора се управо за ранијих година како ваља научити. Креће ли се тек дух изнутра, онда се мора одстранити брига за спољашње приказивање а ко познаје тај лепи занат, признаће, да он некако номаже тварати, јер подрањује весеље и ослобађа нагон.“ Па после онет: „Никоја уметност не може благодетно утецати, кад тако безобразно и безоблично лута по бескрајном простору, као новија музика, која своје најтајније, своје највеће дражи одељује од целине па их обнажава пред светином, као какав анатомски кабинет или збирку анегдота о љуоавним тајнама, не би ли пренаситила просту радозналост. Може човек нротив музичара прошлих

векова рећи шта хоће (та ко не би имао још што да научи уз оно, што већ зна?) - они никад нису уметност ногом одгурнули, никад нису обесветили унутрашњу светињу. Да се даље зидало на њихову темељу, имали бисмо праву уметност и били бисмо са свим дру ги људи но за какве се морамо сматрати. “ Међу тим су ипак труди прјединих честитих људи уродили плодом те је музика у образованих народа постала народна разоиода; свуд пма певачких дружина, у школи се ревносно и темељно изучава музика иа чак и у војсци иевају весело и одушевљено. Музика је са песништвом у најтешњрј свези, уираво је с њом заједно и иостала. ОрФеј и остали певачи грчкога митског доба певали су како им дође а уједно су своје стихове пратили лиром. Исто је тако цар Давид невао своје псалме уз арФу. Декламацију грчких и римских глумаца пратила је Фрула. Стари барди у Немаца, трубадури у Француза, иа т. зв. минесенгери опет у Немаца били су свагда уједно и несници и певачипа je л „ друго.ј уметности много нахуђено тим, што се у доцнија, иарочито у наша времена оделиле. Тим се музика често изопачила у безначајну сиграчку и мајсторију а иесништво у стихотворство и реторску празнолију. С тога је стих, који се не може певати, неиојетичан, јер иема правога живота те Гете вели врло ■добро : Не читај тек ; свагда певај Па је еваки листак твој. Исто то хвали на његовим песмама iteгова пријатељица Бетина Арнимова: „Да, твоје су песме слатки плодови, нуии уцутрашњег балсама. Балсам струји у твојој дитирампској похоти. То нису већ више гласи, то су читави родови у твојим иесмама, који своју снагу носе и пшре. Та твоје песме продиру кроза срце својом мелодијом. Еад сам пре десетак дана опде горе седела на стени крај Рајне, а ветар стао савијати големе растове те су у бурп

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 2