Ženski svet

стали пуцати и јечати а лишће им, ветром разнесено, стало по валима играти, тада сам се усудила да попевам; није то никаква скала, никакав нрелаз, никакво цртање осећаја или мисли снажно стало слагати се са ириродом: била је то тежња, да се с њом изједначи. Тада сам осетила колико је музике у твојега геиија.“ Како снажно утече појезија, нарочито Гетова појезија на музику, осетило се право тек у најновије време. Гетове песме и баладе како их је компоновао Целтер, Томашек, Шуберт, колику силесију лирских осећаја, колики чар ираве романтике уносе у царство гласова! Како се и сами виртуози, који се тако често забунили бшш у празнину, делимице од Паганинија опомењени вратили к оном птто је душа свирци и песми. Треба чути Б а у к а од Шуберта и Лиета, како са исто толико елегиске нежности колико бурне снаге заноси, како до суза уме да гане и како уме да очара. Дакле је песништво само но себи, да, свака уметност, безграпични дух сваке уметности управо је музика, Облик уметности је тако рећи само оно чулно лепо а у том је смислу Шлегел архитектуру назвао смрзнутом музиком. Па баш за то и утечу тонови тако добротворно иа све људс, ппи су они najвиши живот: где само зазвуче, ту се човек разоноди. Деца гучу већ у колевци а шта је веселије него чути дете кад гуче? Човек би чисто рекао даје иевање језик невиности. Само честит човек нева; а кога савест гризе, злочинац, који у мрачној ноћи снује, како ће урадити злочин, нем је. Заковани себичњак, који своје срце затвара, не говори тим анђеоским језиком. Још једно место из Гетове коресподенције с једним дететом: „Синоћ сам још доцкан шетао по лепом липику на месечини крај Рајнине обале па чујем како неко нежно пева. Пред евојом колебом а под цветном липом седелаје мати с близанцима; једно јој је било на грудима а друго је њена нога љулала ио такту, како је она иевала песму. Дакле још у клици, где се једва креће нрви животии траг, ту већ

музика негује душу, усиављује дете па су онда тоиови другови његових снова, они су онда свет с њим; та дете нема ништа ма да га мати љуља, оно је само у духу; но тонови нродиру у њ и нривезују га уза се, као што земља уза се привезује живот биљака, и кад музика не би држала живот, живот би охладнео, те тако музика даље леже. чим иочне дух да се креће па све док не сазре те хитро и нестрпљиво стане тежити на онај свет а и онда ћемо зацело дознати, да је музика била она материнска топлота, што је дух излегла испод земаљске љуске. Међу добрим светом, међу светом једнаких мисли, међу светом нуним духа и осећаја не треба никаквих других средстава, и у друштвеним круговима, да се забавља, до ли искрен разговор или ако хоће да буде свечано несма. „Музика чува човека од злих мисли“ каже Бетина Арнимова, „и од дугог времена; јер меланхолија дугога времена настаје ипак само с тога што чезнемо за будућношћу. У музици слутимо ту будућност, јер она може бити само дух а без духа нема будућности; ко не нроцвати у духу, како тај хоће да живи и да дише!“ Тај узвишени дух веје нам у сусрет из композиција једног од најБартолди, унук филозофл који је произишао из Гетовско-Целтерске појетичке музичке школе. Његов С а и И в а њс к е н о ћ II и његови корови из Софоклове Анти го н е уводе нас једним махом у романтику средњега века и у грчку старину те чујемо Бетовнове чаробне звуке, који с колена на колено постају све јаснији и разумљивији. С тога ваља у друштву слушати музику а нарочито певати. Но не којештарије него праве природне несме, које долазе од срца и иродиру у срце, којене теже само за тим, да се човек диви, него душу веселе и очаравају тако да се у њој стварају умилне слике, племенити осећаји и ведре мисли, које нас у свако доба уму да расположе те да будемо нлеменитији, бољи | и чистијн.

Вр. 2. ЖЕНСКИ СВЕТ.