Ženski svet

ДОМАЋИ И СВЕТСКИ ЖИВОТ.

У време друге царевине у Француској живљаше у једном од најлешпих наших срезова не дадеко од места, које је цар често посећивао један иредседник општине, веома иоштован од својих суграђана, а у осталом беше то и интересантан човек, коме се мозак врћаше при номисли, да старешина државни може једног дана доћи и до његове куће. Дотле живљаше он у старој очииској кући као прави син, поштујући и најмање породичне успомене. А чим му се та Фикса идеја увртла у главу, да ће иримити цара француског у својој кући, постаде ои са свим други човек. Све што му се дотле чинило довољно и шта више угодно, сва простота, коју су његовн родитељи љубили, постаде му гадна, безукусна, ирезрења достојна. Никако није могуће, да се цар нопне ио тим дрвеним степеницама, да седне у те старе Фотеље и да дозволи да метне своју ногу на овај стари иЗвештали паркет. С тога нредседник дозове архитекта и зидаре, норуши неке зидове, избије преграде између својих соба и направи салон тако велики и луксузан, да је остатак куће био далеко од тога да се може упоредити са њим. Он се са својом иоцолиипм т један део з ItOM ) е натрпани намешзаиремао грдно место, те су и сами већ доста многобројни укућани сметали један другом. Па онда ношто је помоћу своје луде главе испразнио своју кесу и нарушио мир свога домаћег живота, ишчекиваше свога високог госта. Али на жалост! он дочека за иста крај царству, али цара не! Јћудост овог јадног човека није тако ретка као што се мисли. ЈЈуди су, као он, сви они, који- свој домаћи живот жртвују светском животу. Опаеност таквог жртвовања је много већа у бурним временима. Наши сувременици су јој неирестано изложени и велики број пропада у њој. Колико је нородичног блага бачено у мутну воду, да би се задовољиле светске амбиције, а срећа, коју су уображавали, да ће је имати, допустила је, да се дуго на њу чека. То су праве глуности напустити кућевно огњиште, осгавити традиције иоро-

дичие да пронадају и оставиТи се простих домаћих обичаја. Домаћи живот заузима у друштву тако место, да је довољно да се само ослаби, иа да се то одмах осети у целом друштвеном организму. Огњиште домаће је и у вароши и у држави оно исто, што је савест једне личности целом скупу. Брло је цотребио д једна личност има свога достојаиства, свог самосталног характера. Иначе друштво постаје само стадо,- а неки пут и стадо без пастира. Али где ће једна личност иоцрнсти своју оригиналност, то нешт > јединствено, које додато различним особинама других личностп сачињава богатство друпггвене средиие? Не може је црнсти на другом месту до ли у породици. Разрушите ту заједгшцу практичности и успомена, која од сваког унутрашњег живота чини као неки климат у малом, ви ће те разрушити чак и корен друштвеног духа. И за отаџбину је нотребно да круг породичии даје својим члановима унечатке неизгладима морала. Но, пре него продужимо, уклонимо одавде један неспоразум. Извесне су породице тако јако затворене као у каквом градићу, где су се сместиле дс, иилиоа-гишу цео СЦОЉНИ CBC'J'. Ове OHO, што се на њих саме неиосредно не односи ие тиче их се. Оне су као неке колоније, хоћу рећи као уљези у друштву, у ком живе ЈБихова натријахалност је на толиком врхунцу, да се они чине као неиријатељи рода људског. У малом оне личе на она моћна друштва, која су се с времена на време стварала у историји за владу над целим светом и која су само о себи водила рачуна. Тај дух, који је чинио, да се који пут сматра породица као прибежиште егоизма, требало је уништити ради спаса самога друштва. Али као год што има провалије између мишљења свију људи и миш.вења појединаца, тако исто има разлике измећу духа праве иородице и породичне котерије. Овде се говори о духу праве породице. Ништа на свету није му равно, јер ои садржи у зачетку клице свију оних великих и простих врлина, који осигуравају онста-

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 2