Ženski svet

Виљем одговори: —• Био је неучтив и немиран ; те за казну несме данас доћи. Па и мене зар оћеш да казниш Виљеме? одговори болесница. Али ја сам се добро и ваљано владала; је ли тако господине докторе? Доведи ми дете, немој ми ускратити ту радост и уживање; а ја ћу га сама казнити и носаветовати. Није вајде, морам вам рећи истнну, милостива. Драгутину данас није добро ; заладнео је ; те сам наредио да легне. Болесница се трже и подиже. Шта рекосте? Драгутин је болестан? Ви кријете од мене. Реците ми све. Да није опасно болестан ? Али молим вас ; милостива. Каква су то нитања и шта вам пада на ум. Та дете је јуче било овде ; па је немогуће да се опасно разболело. Мало кашл>е и ништа више. Дајте ми поштену реч, докторе ; да ifnje ништа друго до само кашаљ. При тим речима ухвати ме за руку. Нисам знао шта да одговорим. Дакле ; докторе, вашу поштену реч! Колебао сам се ; шта да радим ; најпосле одговорим : На моју поштену реч ; милостива, Драгутину није ништа друго, но је мало заладнео. Заладнео ; заладнео! иоче она. Знам ја врло добро ; од тога су врло многа деца умрла. Ви љеме ; ја морам дете видети. Ухватим је за руку и рекнем озбиљно: Ваша се жеља ; милостива, не може испунити, забрањујем вам ; да даље о томе говорите. Зар да цео наш труд и посао буде узалудан? Зар вам није мио очњи вид? Или зар оћете да га изгубите сасвим? Најмања несмотреност; па ћете остатн слепа до века. Опростите; али то је велика лудорија. Добро ; али закуните се ; да моје дете није у опасности. Није мој обичај да се заклињем иод морањем; ата вас уверавам, и кад би био случај, да је ваше дете у опасности ; не би могло бољу негу имати ; него што би код мене имало. Али о томе не може сад бити ни говора. Ви имате дужности. Имате мужа ; децу ; те из тог разлога не смете несмотрено и неразмишљено све на коцку ставити. Заповедам вам ; да будете мирни и да не скидате завој с очију ; јер је онда све изгубљено.

Мој енергични протест и говор номоже, болесница се спусти на јастук и умири се. За тим рече: Виљеме ; иди код детета. Виљем сеудали, а ја иочнемтише говорити: Опростите ми ; милостива ; али као пријатељ вашег мужа и ваш ; морам тако да говорим. Сиромах Виљем, за ово неколика дана изнемогао је сасвим. Изгледа за десет година старији. Па зар оћете и желите да му срећу убијете Ватном наглошћу? Та он гледа на дан и час вашег оздрављења ; као у сунце. Немојте му срећу убијати! Виљем се указа на врати и очајно ми да знак руком. Сад ; милостива ; будитемирни ; аја идем у Виљемову собу ; да попушимо по једну. Но није ми било до пушења. Болест детиња узимала је све више маха. Дисање му је било све слабије и слабије, гушило га је. Да не би сва одговорност нала на мене ; брзо дозовем једног свог колегу, који одмах дође. Кад сам се вратио госпи затечем је у највећем узбуђењу и очајању. Докторе! повиче она. Знам. Дете има шарлах. Служавка ми је рекла! Зашто ми нисте хтели рећи? Зашто сте ћутали? Ала сте свирепи и немилостиви! Моје јадно дете ; ваља да се бори душом ; а ја морам овде да лежим; да га не видим ; не надгледам и не негујем. Материна нега права је нега ; и она ће га спасти. Али милостива ; шарлах није тако опасна и страшна болест. Свако дете мора да лежи и болује од шарлаха. Дете ће оздравити ; али губитак вашег вида ; не би се дао надокнадити. Помислите само ; да слеиа мати . . . ... више вреди него саможива и немарна; прекиде ме она. Упамтите господине докторе; мати ; која мирно лежи у постељи и чува себе ; а дете јој се с душом бори и неће да га надгледа и негује ; та мати нема срца ; немадуше ни љубави према својој деци. Така мати није достојна ; да јој Бог чува дете, Тешком муком пође ми за руком ; да је у неколико умирим. Кад сам се удалио од ње и ушао у детињу собу ; мој колега већ је дошао. Одмах се латимо носла ; али одједанпут нас прекиде неки јаук и врисак. Окренем се ; а на врати је стајала болесница. Бледа и дркћући ио целом телу стајала је ; руку је држала пред очима и гледала нас као убице ; који ће да уморе и убију

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 5