Ženski svet

Невина, чиета, заносно леће, Вије се, лети, у небни крај, Свуд’ тражи живот препунан среће, Свуд’ трлжи миље и загрљај.

И твоја душа премила селе, Заносан, бујан, пролеће лет, Млађане наде још нису свеле, Још ти је мио млађаној свет

А када црни започпу часи, Да море душу и живот млад, „Устај и живи, од зла се сиаси ! Борбом савладај тугу и јад!“ Љубивој.

ПРИПОВЕТКЕ.

УВЕЛО ЛИШЋЕ.

новелета.

норвешки написао Александар Киланд.

Александар Киланд (Alexander L. Kielland) je норвешки прииоведач, који се угледао на реалистичну данску школу. Своје ликове узима он из нравог живота, на нам невоље и борбе из садашњости износи у живим сликама. Од његових изабраних новелета, које су у немачком нреводу изашле, доносимо ову под насловом „Увело лшпће/ да. упознамо наше читаоце са делима овог признатог норвешког приповедача.

Човек може да се умори, ако дуго гледа у једну те исту сдику; али се мора уморити, ако у исти мах посматра више слика. С тога и отештају онако очпи капци по великим галеријамл, па и седишта су због тог у њима тако препуна, као недељом у омнибусима. Благо ономе, који уме себи да одоли, те из велике разноликости одабере тек мален број слика, које онда сваког дана посматра и проучава. На тај начпн можемо себи а да то надзиратељи и не примете створити сасвим засебну малу галерију, коју онда сматрамо као своју рођену; све, што не спада у нашу збирку, гледамо као просто платно и украс, као неку декорацију, крај које на своме путу пролазимо, али која не мори наше око. Дешава се по каткад, да наиђемо на какву слику, коју смо до сада иревидели, па пошто је боље разгледамо, а ми узмемо и њу у свој ужи избор. Тако се збирка свеудиљ повећавл, па је појмљиво, да систематским извођењем ове методе можемо каку велику галерију слика учинити као неком својом приватном својином. Али се обично нема времеца. Стало нам је увек до тога, да се брзо оријентирамо;

начипимо у сниску крстик крај оних слика, које намеравамо разгледати, као и шумар што обележава своје дрвеће, када пролази шумом. Ове су приватне збирке паравно веома различите. Више пута тражимо замап у њима велика и нрипозната ремекдела, док на против каку малу незнатпу слику иађемо иа угледну месту; који би хтео нојмити ову чудиу уредбу у млогим таким маленим збиркама, учипиће најбоље, ако узме за вођу оиога, који је избор већ учинио. Ево једна слика из тако приватне галерије. У једном углу „Салона“ од 1878 висила је слика једна од енглескога сликара, Mr. Everton Sainsbnry-a. Пије се на љу нико много освртао. Није била велика нити толико малена, да би разбудила и најмању радозналост; пи у боји нити у другом чему пе беше трага модерне екстраваганције. Када би свет пролазио крај ње, задовољно би је погледао, јер је чинила неки хармоничан утисак; сиже беше једноставан и лако појмљив. Било је ту двоје драгих, међу којима је настала мала неслога. Публика се смешкала, док је сваки у себи мислио о оним

Бр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ.

173