Ženski svet

НА ОБАЛАМА НЕРЕТВЕ.

Спустила се тама. Давно већ почива сунце за гором. Лазурло небо надвило се ведро над старцем Велешем, а еаслонило се о рамена седога Хума Влиједи месец разастро блиједе траке а с љим се титрају ситне звезде, унирући сјајне очи у бедеме неботичног горја, огледућ се у валовима шапућуће Неретве.... Прича гш вјерна причалица згоде, што их проживила, раее, што их изаирала. На обалама еанизани кућерци замукли муком гиа ни једна искра да закријеси испод бијелих кровова, штоно се у сјају мјесечеву купају. Све тамео пусто заспало тврди сан, уз шум Неретве чујеш само тап и мукли оцјек слаба корачања ио тврдом поду, а црна сјена, црња од ноћи тамне, гмиже уз обалу. Спусти се на камење тврдо, што но се је с леве стране обале Неретванске уздигло у брежуљак, сиуети се црна сјена и немиче се више, као да је вјечеи санак уснула. Нагнуше се црни облаци, да се по ведру небу похрвају, склони се блиједи мјесец, звјездице потрепташе па и оне главице иригнуше и сјајна своја лишца посакриваше. Над црну сјену паде из облака трачак ружичаста руменила, тај се разплине у бајно, чаробно свијетло, а у том се указа чудна приказа ко аеђео, или ко бијела вила чаробна дивна, дјевојче витога стаса, златних прамова краснога лишца; уједној јој руци кријеса луч а другом се лагано такну црне сјене. Тргну се црна подоба, нружи се и сад тек познајеш по дугој црној Фереџи, да је женски лик, а по лагану, трому гибању, да је трошно старачко тјело. Разгрну дјева руком лагано огртач и дохвати се суве кошту њаве руке, па ће лагано шапнути старици: „Дигни се и гледај шта ћу пред твојим очима да стварам.* Усправи се црна сјена, осоколи се клецаво кољено, упре етарица око ирама страни, коју joj дјевица показивала. Тако стајале дуго дуго, ко два камеиа кипа. Бајно се евијетло диже и мења, дивотне чаробне слике указују се и губе и дуго

Олга Кл. Пелешева.

дуго трајало би то чудо прелијевање свијетла и приказа На једном расплину се све у блиједу мирну полутаму, а старица руке дижућ и склапајућ, сиже са недостижним приказама, уснама тихо, тихо шапуће ситне, скромне молитвице. Па окрену се тада видинској дјевојци и дрхћућим је гласом запита: „Тко си чаробни створе какови су то чаробни дворови, што ми приказујеш, чије су то у њима руке радилице, што треном ока, те дивне сићушне предмете стварају, чије су то бистре очи, што разабиру ситна слова старих књижурина, да их слажу у те нове бијеле листке, чије су то ведре главице што причају тајну силу божије природе; чији су то до сто грвоца, што складају божанске спјеве,чији ли то прстићи извађају бајн звукове красне хармоније, да-ли су то анђели небеска бића и зашто их доведе с небеских висина? а „То су старице унучад твоја, то је подмладак твој и рода твога; што је чамио у тмини столећа и столећа, Синуло је свијетло просвјете, да обасја крви ишаране хриди твоје. Смјела рука судбине ојачана божјом премудрошћу раскида, омладини мрачњачки вео с лица, да им око гледа божију величајну природу, а душа, да им кроз око ужива божије дарове, Да зна зашто сунце греје , зашто травка ниче, како вода тече, зашто се оро по клисури скита, а зашто се скромна љубичица у бусу сакрива. Завдто грми; загпто се земља тресе. Све то бако није за њих тајна, науком се нови живот буди.“ То су бако ето чаробни дворови моји то у њима будућност миљенчади твоје а мене Проевјетом зову. Нови век позвао ме је са небеских дворова, да му створим умну, честиту жену. Нову Еву, која ће бити јака и стална, духом и срцем обухваћати свету задаћу своју, разабирати плод добра од зла; која ће вјером бити јача, љубављу надахнутија, надом сталнија, која ће бити мајка препородитељица нова живота, коју неће зидови ни капије крити од напасти,

Бр 7. ЖЕНСКИ CBEl I *.

103