Ženski svet

Бр. 8.

ЖЕНСКИ СВЕТ. | 45

вече блистати као сјајни алем у низу мојих успомена. ....

Лудвиг је био сушта пажња наспрам мене. Понајвише се мноме забављао и играо. Кад настаде одмор он ме приведе оцу, а сам оде да набави разне понуде. Ја међу тим опазим да ми се отпарао накит од свилене траке; тек што се придржава о једном кончићу. Рекох оцу да идем у „гардеробу“ да приденем накит. Одох, па и необазрев се почех намештати траку.

— Ви сте то, срећна госпођице! — Зачух глас у коме ми зазвуча прилично јеткости.

— Ви као да то изустисте с неком иронијом“ — запитах гордо, ви не погледав онамо од куда глас долажаше... Ко сето усуди мене, отмену и богату госпођицу, са виса моје среће дозивати у овај обичан свет, па још таким гласом !.... у

— С иронијом рекосте; можда и јесте, и онда свакако с правом. 0 лањској забави имађах ја вашу улогу, срећна госпођице.... моји образи беху онда румени и свежи, као ваши сад, и моје очи сијаху сјајем радости, а сад 2....

То ме изазва да поглецам онамо од куда глас допираше. Дирнуло ме је што тамо угледах. Наслоњена о једну столицу стајаше млада девојка, или боље рећи сенка од девојке, сухобона у највећој мери; зацело је још врло кратко време раставља од смрти... Док ја прибирах ове утиске она нешто изрече, од чега чух само последње речи: срећна госпођице. Често понављање тих речи већ ме наљути, и ја оштрије рекох: Е

— Ако имате што да ми саопштите, реците |

јасније, јер ја нерадо решавам загонетке. Тада и она плахо отпоче:

= И мени је Лудвиг говорио речи о љубави, и у мом је срцу нежним погледима распирио огањ, који је ево сажегао моју младост..:. Ал нисам ја сама жртва његове вештине -у ломљењу женских срдаца. Сирота „Мауег Егпезшпе“ н за њом ве тамо негде у даљини тешка клостерска врата затворише!... Лудвиг је леп, млад 60гат и умиљат, није чудо што жртва његова неверства, свака на свој начин, постану мртве за свет... Јест тако се плаћа Лудвигова љубав! — уздахну она и ућута.

Мени дође ова слаботиња као неки зао дух која хоће да уништи моју заносну срећу. Ни мислила нисам колико ћу јој негда бити захвална за то. На језику ми беху речи оштре и опоре, али се уздржах.

— Немојте мислити, — настави она, — да сам то све рекла за то да вас од њега одвратим. Толико милости не тражите у мом срцу, Ви! Јер делити можемо са својим ближњима, свашта, па да у души бољи постанемо, само не и срце онога кога љубимо!... Још мање помишљајте да сам ради тога можда и дошла амо; не! ја сам показала интереса наспрам ове забаве једино из те побуде, да завара моју бедну

0, и |

матер надом, да нисам толико бона, колико се осећам. ...

Да ли она још што говораше Ја више ништа не чух Око мене као да све поче тамнити, за један трен обневидех, а кад ми се вид опет поврати, не опазих више оно болесно девојче; преда ме дође послужавка _ гардеробе“ и запита може ли ме чиме послужити.

— Идите, — рекох, — моме оцу и јавите да је мени ненадно позлило, те не могу натраг у дворану, већ нека одмах дође да ме кући води. За тили час створи се отац у мојој близини. Мој изглед га је одиста поплашио. Одмах се одвезосмо кући... И место. чаробног вечера које ће блистати у низу мојих успомена, ја преживих једну крајње непријатну ноћ!...

Заиста Лудвиг беше прави вештак у освајању срдаца. да кратко време пође му за руком да његову слику опет у мом срцу усредсреди, а оно вече са свима немилим утисцима да одагна из мог ерца. — Једно после подне седила сам сама у мојој соби крај прозора, кад | ми писмоноша преда једно мало писамце у ружичастом омоту. Отворих писмо и прочитах: Драга Јелена! Ваш ме отац не воли, ја не смем ни да покушам да вас у њега заиштем, јер вас он мени неће дати. Ако ме љубите, спремите се па ноћас неопажено сиђите до парка где ћу вас ја чекати. Одатле ћемо на станицу, а усуд ће нас однети далеко од оних који нашу срећу прече. Охваћате ли, Јелена, блаженство које вам предлаже ваш Лудвигг....

Као у неком бунилу већ по стоти пут прочитах писмо. Јест! и ја пронађох да оцац не воли Лудвига!... Од неког времена, кад га опази под прозором да се са мном разговара, он ме баш онда захтева да му какву услугу учиним, и ја морам да се удалим ма ми како непријатно било. Сиромах Лудвиче!... Али за то те волим ја!.... То вече легох раније но обично да нико ни не посумња о мојој намери да будна поноћ дочекам!....

Отићи далеко.... далеко од свију који нашој срећи завиде, или је ма из ког разлога не одобравају, — то је сан заљубљених!... Мени то нуди, то предлаже он!.... И као опијена од неког заноса, и као под утецајем неке тајне моћи која је јача од моје воље, покупих неке ствари од вредности, и неке најпотребније, и... тек да свежем завежљај, али ми руке задрхташе и ја се ухватих за сто да не посрнем. Машта ми дочара слику оног сухобоног девојчета са, забаве... И за један тренут оде сва чаролија коју она ситна слова са ружичастог папира распростираху; као да ми јекну један тајни глас: једну је отерао у самостан, другу у гроб, а тебе ће у понор понижења !., .. Плану увређени понос мој, али и искушење беше велико, а да се једним махом победи. Љубав, понос, стид са намереног поступка све се то поче узајамно борити у мени. Растрзаној разним мислима и осећајима скоро ми свест помрча. Ове што још у