Ženski svet

182 ЖЕНСКИ

СВЕТ. _ Бр. 9.

БРАТСКА ПИСМА.

Ш. ЧУВАЈ СВОЈЕ, А ТУЂЕ ПОШТУЈ.

Дична Српкињо !

Видиш Српкињо мила, како су наши стари у неколике ријечи изказали врло много !

Они су се у свему освједочили, па свакоме препоручују, да се чува оно што се има и што је своје, ма то и мања ствар била; ма то други и презирао, па су створили диван закључак: „ Чувај своје !“

Но још више види се народна Филогофија, кад су додали горњим ријечима: „Туђе пошту) !“

Туђе поштуј, не значи да треба туђу ствар присвојити, него тијем су одредили: Ко је рад да сачува нешта своје што има треба туђе да поштује, па ће туђини његово поштовати ..

Човјек када се нађе у чему није био, или кад туђу ствар присваја, често пута и саму свијест изгуби, а без савјести може многу лудорију учинити, која је од штете њему: али то би се заборавило, да том лудоријом не штети цијелом друштву, свему народу.

Који евјесно и праведно умије сачувати све, што се својим назива, такав и умије се поштено у свијету наћи ; таквога свјетски метеж не може за леђа бацити; такав је увјек на виђелу, — а виђело се с виђелом никада, нити се гаси...

Виђело виђелу свијетли, и правоме впђелу мрак не може ништа учинити, него се на против у мраку виђело боље сјаје и свијетли

Онда и јесте: „Боље своје јаје, него туђа кокош.“ То значи теби и мања твоја ствар може учинити већу корист, него и највећа туђа.

Човјек присвајајући туђе ствари, а особито које су без користи, цијенећи боље туђу ствар него ли своју, волећи туђу ствар него ли своју, идући боље на руку туђину него ли своме, — може се донекле с туђијем перјем дичити, може донекле сачувати туђе и своје, Но: „навика је једна мука, п одука триста мука!“

„Воље је своје јаје, него туђа кокош.“ Срп. нар. посл.

На шта се човјек навикне, од онога тешко се одучи. Желећи и волећи туђинство_ туђе обичаје, обиљежје ; заносећи се туђинским духом, пређе му то у крв, и он је запливао у море туђинства; он је изгубљен и заборављен за свој народ, за све своје! Нађе се у чему није био и по готову — Као што сам рекао — изгуби савјест, залуди и пропадне.

— Шта има човјеку светије и узвишеније, него ли када зна и хоће да по штује своје светињег Заиста се човјек не може ни чим толико подичити, ни похвалити, као својим светињама...

Вјера, име, језик и обичаји, то су свакоме народу светиње прве потље Бога. Бог је вјера, а вјера је Бог. Ко нема вјере, не зна за Бога!

Име је човјечије значај и обиљежје, и човјек без значаја, ов је без имена!

Језик је потреба људска, а ко је без потребе, ов је без језика!

Обичај је знање и понос народни, а ко је без обичаја тај је без знања!

Ово су четири светиње, четири стуба без чега словесни свијет не може постојати.

Што народ боље Бога поштује, тим га

| боље познаје; што народ боље своје име

цијени од туђега, он то име заслужује; што народ боље љуби свој језик, он боље познаје за своје потребе и боље ће усијевати; што народ боље чува своје обичаје, он боље и боље исказује, да зна што је добро за сваког човјека и с поносом може се надати севјетлијој будућности.

Но ништа човјека не може прије уневрећита као ружни туђи обичаји, а народу нема веће штете, него кад се поводи за туђим обичајима.

Канда ни један народ нема свјетлијех, љешшијех и узвишенијех обичаја од нас Словена, а напосе у нас СОрбаг

Сваки се народ дичи са својим обичајима, али српски су обичаји много п много одвојили од другијех. За то се Срби могу подичити својим разним оби| чајима, боље него други!