Ženski svet

Ако је и од Бога, није праведно! .... Што ме остави као дрво одсечено! . . . Немој, ћерко, роптити на Бога, светује бака; Бог дао 7 Бог га и узео ; надовеза још много изрека народне утехе, које толпко усиеше, да Смиља јаукну тако боно да се сви иренеразише, и тако паде на хладно тело братовљево! ..... Неизмерна је била жалост Смиљина. Нико не могаде да је утеши; чак ни Невенка гошћа њенога кума с којом се пре две недеље упознала, и коју је заволела к’о да јој је рођена сестрица. А Невенка је баш умела и да саучесно тужи са оним плавим очима и румејшм уснама, које као да су за сами осмех створене. ... Прошло јс осам дана од погреба Пајиног. 110 Невенку дошао брат да је кући води. Невенка оде Смиљани да јој се нри раетанку јави. Отишла је од куће, рано, одговара стара баба Смиљина, која на оном креветцу у углу собе, лишена вида очњега, тужно проводи своје старе дане сахранивши своје најмилије. Па куд оде, мајко ! пита милим гласом Невенка. За цело је на гробљу, рано моја, него o'Ј'иди па јс зови кући; јао, црници мени, уби ми сс и то дете од жалости! Невенка оде но савету бабином на гробље. Затече заиста Смиљу где клечи поред крста, а главу заронила као онеевесла на евежи гроб братовљев. Смиљо! узгласи благо Невенка. Смиља се не маче. Све јој сада беше равнодушно, па и глас Невенчин. Смиљо! ослови је поново девојче. Мани ме да умрем, да се не вратим више у ону иусту кућу, у оно пусто село! Ио мене су дошли с коли, Смиљо, хоће у јутру да ме кући носе, иа сам дошла да се с тобом опростим. Смиља подигне главу. А ко је дошао? уиита. Невенка се етресе од тога ногледа, Не усуди се рећи даје брат дошао по њу. Учини јој се да би убила Смиљу та једина реч. Дошао је лала, - рече, па сс окрете залазећем сунцу да еакрије сузе које јој на очи навреше Одоше заједно Смиљиној кући; изгрлише се и изљубише се. Смиљи не паде ни мало тешко Невенчин одлазак. Та Нева ће кад усхте опет доћи, а њепо је срце пуно туге за онима, што се никад више повратити неће!. ..

Бремс иролази!... не задржа га ии радост ни жалост, него је још оно његов нобедилац. Прошло је већ две године од кад процвета први цветак на пајином гробу; и Смиљана чисто оживи иза тешке жалости. Шта ли то озари тако благотворно њон млађани живот, засењен жалошћу и усамљеношћу ? Да ли време, тај охоли лекар свију зала, дочара оне румене ружице на лепотноме лицу, онај огањ младости у цриим очима ? Ил то љубав свемоћна видарица теготе и јада, разагна суморне облаке својим рај ским сј ај ем ? Летња је тиха ноћ Смиља подворила немоћну старицу, на етала нред иконом да се Богу помоли. Ослухни јој молитву! У молитви не спомену Пају, већ другог некога. Нс моли се за мртве, већ за живе! А то је само твоја моћ, - силна љубави! После молитве леже у постељу, и у миелима ноче иратити развитак њене немерене среће, оне миле искре што се ево у огањ разбукта. Било је то лане иекако; дру-' гарице дођоше по њу да је воде у коло, да не чами непрестано код куће.. Она се обуче и оде. Испрва стајаше на страни, док ето ти Лазе Милићевог да је позове на игру. Зашто бага мене ? уиита она са осмехом у коме је треитала милина и туга, Младнћу је годио тај осмех. Зато што си ти најлепша међу девојкама, Смиљана задрхта, али окрете главу као да јој то није годило. Немој узети за зло! иравдао се момак! Ја рекох али не иорекох! Смиља оде у коло са њиме, Није да је играла, већ као да јс добила крила, чисто није земљу додиривала. Али ни Лаза не беше у колу лош ни постидан. Тога дана однесе Смиља кући неки мали немир у срцу, па шта се све не излеже из тога немира ? Колико слатких снова и радосних суза, колико ереће, колико уздаха! А састајаху ее чеето и у колу и ван кола где се весела младеж нроводила, Тугу за нокојнима, чаму са уеамљености, све јој то прогута ова нова милина, којој не могаше измерити дубину и пламену моћ. У том заслепљеном заносу ни не оиази каквом љубављу Лаза њу љуби. Не беше то страсни занос подобан њезином, беше то иривремени пламичак који не жуђаше да се до вечног трајања иосвети. Као да у његовом срцу тиња спомен оне, чију је

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 3