Ženski svet

„Није ме од евоје воље оставила“ уздахну старац, „није . . . вал>да ју кака несрећа спречава 7 те се не може да врати 7 моја слатка кћи искрено ПријателЈСтво !“ „А за што ју не идеш тражити'?“ „Како ли ћу 7 куд ли ћу оваки слеп?!... oвде ме држи само још нада 7 да ће се можда ииак још вратити!“ „Добри старче! Ја те из све душе жалим и обећајем ти да ћу ти довести љубљено дете!“ ускликне идејални 7 заносни младић. „Ти ћеш ? Ти?“ И старац блажено загрли младића 7 који клекне пред часну појаву старчеву; дочим га овај благосиљаше. „Бог те пратио ; да нађеш дете моје 7 њу 7 тако умиљату и лепу, њу 7 која усрећује читав л>удски род 7 која ће и тебе усрећити, ако је нађеиц ако ми је приведеш. Ево ти нутнички штап у руке 7 чувај га добро 7 упри се на њега 7 јер је он драгоцено благо и зове се: Новерење!“ Младић се подигне на ноге лагане 7 а лице му сјајило од оног светог целова, који му племенита 7 слеиа Вера у човечанство притиснула на чело у зиак опроштаја. Оде . . . * Једнога дана опази у дебелом хладу дрвета лепо девојче 7 где спава. „Ах ево је 7 само она 7 само пријатељство може да буде тако красно 7 тако љубазно ! “

(Свршиће се)

Девојче се пробуди и узе младића за јуначку десницу 7 да га поведе путем живота 7 путем до среће 7 путем узаним и трновитим. Сваки би цветак убрала 7 гдегод је који цвао и дала га сретном младићу 7 свако би слатко воће са дрвећа радости и младости утргнула и дала га блаженом младићу. Наједном испусти своју руку из његове и рече пола тужним 7 пола озбиљним гласом: „Не могу даље! Морамо серастати! С Богом лепи, добри младићу! Младић се уплаши и болно завикну: „Још нисмо близу мете ! Кућа твог оца јошје далеко онде у шуми још ме не смијети оставити мило моје младо Пријатељство !“ Но девојче стресе .љепушном главицом и рече: „Ти се варанц момче —ја нисам Пријатељство 7 које ти тражипц а мета 7 до које те морадох водити је овде !“ „Ти ниси Пријатељство!? Ти си ме дакле варала?“ зајаука младић очајно . . . „Нисам те варала 7 нисам!“ насмеши се она. „Ја сам Младоет 7 која не умије варати. Жао ми је да се растајемо, али мора да буде. . . .“ „С Богом!“ заплаче младић и загрли последњи пут дивно 7 плавокосо девојче. И она се привину уз њега и цјелуну га међу црне очи. „Чувај моје цвеће!“ шапну још једном. „Чувај јер је то Здравље и Весеље —• моји најбољи дарови!“

ПИСМО ЈЕДНОЈ СРПКИЊИ.

Мила Срикињо ! Није давно било 7 кад сам ти дошао у ноходе7 желећи 7 да се е тобом малом поразговарам. И уљегао сам у малу 7 али лијепу твоју собицу, коју си ти тако удесила и окитила „да све пјева“ 7 и затекао сам те крај свијетлога прозора, како читант. Право да ти кажем 7 ја сам се необично обрадовао томе 7 јер кад знам да многе и многе, иначе добре Срнкиње 7 траже и воле да нађу стотину разних, па макар и непријатнијих забава него ли је читање 7 ти се у часовима одмора забављаш књигом, са најљепшим другом 7 који је вјечито у стању да нас забавља и псучава, а никад не може да постане досадан. Па ипак ми не бијаше најпријатније 7 кад прочитах натпис књизи. Нећу да га поми њем 7 ти га већ сама знаденц али је доста да рекнем 7 да је тај роман, барем по мом мишље-

њу7 један од оних швапских романа ? који се само за новце нишу 7 да нас за тренутак замаме разним чаробним сценама 7 страшним и чудноватим случајевима, нечувеним љубавним подвизима и т. д. То ми је дало повода 7 да прегледам и оне остале неколике књиге 7 што су пред тобом на столу стајале и 7 додуше бијаху неке далеко и далеко бол>е од пређашње 7 али међу свима не бејаше ни једне књиге од —' Србина писца. Српкињо моја 7 то је ме изненадило! Или се зар и твоја глава заноси оном лудом мишљу наших непријатеља, да српски писци много слабије иишу од страних; или се стидиш да међу углађеним и салонским Швабама, видиш свога Србина у простоме, али за то у чистоме у своме руху. Зар ти не знаш 7 мила Српкињо 7 да у нашој књижевности има много и много бисерових зрна, којим се нећемо застидити

110

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 7.