Ženski svet

~Дедер Цвето, погледај, ко је то на пољу“, рече мајка Божа. Цвета ее уздрхта. Ко зна, какве еу то маштаније! Но један поглед мајка Божин умири је и она слободно отвори врата. „Ко је?“ запита својим звонким гласом. Нико не одговара. Она погледа на све етране. Нигде никог! „Нема никог!“ Мајка Божа се задовољно насмеши. Погледа у све редом, затим некако тајанствено шапну : „То је он !„ Млађи нетремице гледају у њу. Цвета, љубимица целе задруге, зачуђено погледа у своју мајку. „Ко је то ?“ запита заирепашћена. „Та ја ииког не видех ! “ Мајка Божа се опет насмеши: „И не може га видети самртан човек. Тоје sог гостољубља Радгост!“ Настаде тајац. Мајка Божа цастави: „Кад год је на по.љу бура, кад Перун пусти еве своје громове, кад помамни, ветрови хује, и у своме беснилу чупају дрва из корена, скидају кровове с’ домова/ тада Радгост иде по свету, да види у којем се дому чува светиња гостољубља! Зими, кад сметови све завеју кад се сви домаћи окупе око топла огњишта тада тек изненада закуца на врата а ко први чује куцање, треба одмах да их отвори Тада је Радгост задовољан и благо томе дому а тешко ономе дому где се не чува гостољубље, где уморан иутник узаман тражи одмора. Сви знате онај опустели двор, у сред илодних њива и цветних ливада. Ту је некад била богата и сретна задруга. Песма се орила уз тиху свирку гусала, као и код нас А сад су остале само пусте зидине ! Ни трага ни гласа од оне лепе и веселе задруге ! А ја још памтим старог деда Драгомира, домаћина ове задруге. Кад умре деда Драгомир, његов брат Боривој постаде домаћином. И од тога дана све се промену! Боривој ннје марио ии за весеље, ни за песму, ни свирку. Био је мргодан и немилостив. Још онда постаде њихов дом мртва кућа јер: „Где се у кући гусле не чују, Ту је мртва и кућа и људи!“ Сваки се клонио тога дома. И сама чељад њихова постаде суморна и бледа и не хтеде се дружити са суседима и пријатељима. Не намтим, да је икад ко отишао њима у госте!

Кад једне летње вечери а било је товрло одавно, још сам била нова млада, небо се наоблачило, муње севају, ветар хуји, гром за громом удара а киша лије као из кабла, Све се живо склонило од буре. Ми се окупили око наше мајка Круне. Од једном ја чујем, да је неко закуцао на наши врати. Мајка Круна ми заповеди, да отворим. Пред врати је стајао старац. Био је блед, одевен у саме рите, наслонио се на дебелу иалицу а сав дрхће од умора. Прави худник! Уведем га у дом. Мајка Круна одмах га огрну у дебео идашт, једна млада га послужи медом а ја му донесох хлеба и меса, Понудисмо га најбољим, што смо имали. То је ред и то треба сваки да чини. Кад се мало окрепио, он нас погледа еве редом и благослови овај дом и сву чељад у њему. На пољу још једнако бесни бура. Старац се окрете правцем оног пустог дома, узмахну песницом, затим некако тужно проговори : „Несрећници! Молио сам их да ме приме, рекох им, да сам уморан, да сам гладан, да сам прокисао и нрозебао а они ме отераше као пса! Тешко њима! “ Још није ни довршио - а муње засевнуше, мислиш цео свет је у пламену, гром затутњи а ми сви у страху не смемо да одахнемо. Затим се све утиша. Само се чуло како киша хуји. И ми се смирисмо! Кад у јутро, јутро освануло дивно, и свеже ! Јоти се сјаје росне каиљице по трави и цвећу, сунце сија, тице иевају а ми сви весели и радосни ноустајасмо. Прво ми беше, да послужим госта ! Кад т.шо а госта нестало. Нико га није видео ни кад иође ни камо оде ! Нестало га, као да га је земља прогутала! Још се нисмо доста начудили чудновату госту, кад један од еуседа дотрча као без душе. „Јаој несреће ! Да грдне несреће !“ једва изусти. Кад мало одахну, он настави. „Пропаде Боривој са свом својом чељади ! Место дома само згариште! Све су громови разорили! Боривој мртав два сина његова снахе деца свега нестаде. Оно мало чељади, што преостаде, разбегло се куд које! Да велике страхоте!“ Ми се згледнусмо. Ја једва изустих: „ Онај нутник.“ „То је био Радгост, ћерко ! 4 рече мајка Круна, На брзо се рашчуло ово по целој жупи,

Bp.il. ЖЕНСКИ СВЕТ.

173