Ženski svet

плоМм

10 ЖЕНСКИ СВЕТ. БвОЕ

Полако, полако — дан бива све краћи, | Суморност је нека овладала свуд; Оголело дрво лагано се нија, А ветар већ своју показује ћуд. Монотоно киша из облака лије, Заостали цветак сам у врту вене,

Рача, 12. септе, 1599.

Ово тужно доба, за њег само није За њега су ово смртне опомене.

Ал и јесен има дивне чари своје

Кад у соби ватра лагано пуцкара;

А крај ње су ерећни, о само њи двоје, И разговор њихов тек јесен дочара.

Зора.

== 40 6. = о 95200 био 40. 50. оу (9

80 ЛИСТАК 5 та важе те ет

САСТАНАН.

Приповетка И. С. Тургењева.

Сеђах с јесени, около половине септембра, у брезовом гају Још рано изјутра беше пала витна киша, прекидана е времена на време тосунчаном светлошћу; беше променљиво време. Небо се час навлачило танким беличастим облацима, час се опет у моменту местимице

__ведрило, и тада се из раздвојених облака ука-

зивало небеско плаветнило, чисто и пријатно као лепо око. (едео сам, гледао око себе и слушао. Лишће је једва шуштало изнад моје главе, а по његовом шуштању могло сеценити које је доба годишње. То није било весело, емешеће се треперење пролећа, не тихо шапутање, не дуги разговор лета, не бојажљиво и хладно тепање позне јесени, већ једва чујно, дремљиво мрморење. Слаб ветар тихано продухиваше изнад врхова. Унутрашњост гаја, влажна од кише, непрестано св мењала, по томе, што је час осветљавана сунашцем, а час сакривана облаком ; час би се осветлио, као да се еве у њему осмејкивало; танка стабла не сљевим густо засађених бреза изненада на се узимаху нежан одблесак беле свиле, меко лишће које лежаше на земљи изненада засијаваше и као да искре бацаше, баш као право злато; а дражесна стабла високих рецкавих папрата већ оденутих у њихову јесењу боју, сличну боји презрелог винограда непрестано се заплетаху и укрштаху пред очима; час је опет све у наоколо добијало лаки плав вео: јасних боја би за чавак нестало, брезе су стајале беле, без сјаја, као скорашњи снег до кога још није допро хладно играјући се зрак зимњег сунца; и тихо, тајанствено, почела би да сипа и шуштиу шуми ситна блага кишица. Лишће на брезама беше готово још: зелено, 'но ипак приметно по-

бледело; понегде је стајала усамљена бреза младица ева нурпурна или знатно жута и могло се видети, како сијајући запламти на сунцу када би се његови зраци наједаред пробили, укрштајући се тамо амо бљештећи кроз густу мрежу танких грана, тек оквашену кишом. Не чујаше се ни једна птичица, све се скрило и ућутало беше; само би кад кад као челично звонце. одјекнуло подругљиви главић сенице. Пре него што вам се нашао у овој брезовој шумици, прођох с мојим пеом кроз јасикин луг. Ја признајем, нарочито не марим за ово дрво јасику с њеним бледо јоргован боје стаблом и затворено зеленим, подобно металу, лишћем, које се издиже што је могуће више и слично треперавој лепези махалици) тири ве у ваздуху; не волем онс вечито

треперење њених округлих, не чистих листова,

лабаво прикачених за дуге стабљике. Она изгледа лепа само понеког летњег вечера кад се издвоји из ониских жбунића пружајући се према изумирућим зрацима залазећег сунца, па одеја: јује и трепти од корена па до врха утопљена у једноставан злаћани пурпур — или, кад на ведром а ветровитом дану сва шума затрепери и забрбља попут ведрога неба, а сваки њен лист подухваћен ваздушном жели да се откине — одлети у даљину. Ноу опште ја не волем то дрво и зато и не задржавајући се у јасикином лугу, доспех у брезову шумицу, иепружих се испод једног дрвета, чије се гране беху ниско нада земљу надвиле, те су и могле заштити од кише, уживајући у околини заспах оним мирним и елатким сном који је само ловцима, познат.

Не могу рећи колико сам времена проспавао,

иде а

струјом као да