Ženski svet

Бр. 1. ____ЖЕНСКИ_СВЕТ. _ 13

Акулина поцрвене, једва приметно се осмехну и окрете. — Вацело нисмо за то створепи проговори она. Још нешто ! Бедница ућута и уздахну дубоко. Ах. Викторе Александровићу, како ће нам бити без вас проговори она најзад. Виктор брисаше лорњет крајем свога капута, и спусти га поново у ттаг. | — Да, да рече он најзад; испочетка ће ти бити заиста тешко. (Он је благо потапка по плећима; она нежно скиде са својих плећа његову руку и бојажљиво је пољуби.) Па, да, да, ти си заиста добра девојка: али шта да се радиг Размисли сама! Ми с господаром не можемо овде више остати; сад је скоро зима, а зима у селу ти сама знаш — чамотиња. А у Петрограду је

„друго. Тамо су просто таква чуда, која ти,

глупа, ни у сну не можеш да видиш. Какве куће, улице, друштво, образовање, проето до

ПУДИВЉЕНА |: (Акулина га елушаше па-

жљиво и е мало отвореним уснама, као дете). У осталом, додаде он ваљајући се по земљи: зашто ти ја еве то говорим Кад ти разумети не можеш. -

— Вашто да не, Викторе Александровићу 2

Разумела сам; све сам разумела.

Гледај молим те!

Акулина обори главу.

— Пре нисте са мном тако разговарали, Вик: торе Алекеандровићу, рече она не дижући главе. Пређег.... пређе! Видиш ти!,

Пређе! примети он негодујући.

— У осталом, време је да идем проговори Виктор и опре се на лакат.

— Причекајте још мало, преклињућим гласом промуца Акулина.

— Зашто да чекама...... Требало је да се већ с тобом опростим

Причекајте, понови Акулина.

Виктор наново леже и поче да звижди Акулина никако не спушташе очију с њега. Приметио сам, да је мало узбуђена била, уснице су јој дрхтале, а бледи образи беху лако поруменеди ~ = <

— Викторе Александровићу, рече она муца-

јуђи: -- трешно је од “вас... ... грешно је

Викторе Александровићу заиста! — Шта је грешно 2 упита. он, скупивши обрве полако подижући и обрћући главу њој. Грешно је, Викторе Александровићу. Да

ми бар једну једину лепу реч при растанку не рекосте ; једну речцу мени бедном сирочету... Па шта да ти кажем 2 Ја не знам; ви то боље знате, Викторе Александровићу! Сад ћете отићи а ни једне речице. .... Чиме сам ја то заслужила 2 — Кад си настрана шта ти ја могу !

Кад би само једну ретцу.

Све на тај исти глас, рече он љутито п устаде.

— Не љутите се, Викторе Алекеандровићу, брзо дода она, једва уздржавајући сузе.

— Не љутим се, али си глупа.. Па шта хоћеш» С тобом се венчат не могу, не могу. По па шта хоћеш другог (он сакри лице као очекујући одговор и ломећи прсте).

— Ја ништа. ништа нећу, одговори она муцајући и једва усуђујући се да Ку руку пружи: само кад би ретцу.....

И сузе потекоше бујицом....

— Дакле, сад почиње да плаче — хладнокрвно промрмља Виктор, намичући капу са зади на очи.

— Ја ништа нећу — продужаваше она јецајући и обема рукама лице сакривши: — како ће ми бити сад у породици,. шта да. отпочнем 2

И шта ће са мном бити, од мене беднице 2 За“

немилог даће еироче. ... Бедна моја главо!

— Запевај, запевај, полугласно мрмљаше Виктор окрећући се на месту.

Ненадно, срцепарајуће јецање не даде јој да доврши говор — она се простре лицем на траву и горко, горко заплака.... Сво јој се тело жестоко тресло, а потиљак ее подизао. Виктор

стајаше покрај ње, постоја, слеже раменима,“

окрете се и оде крупним корацима.

Прође неколико тренутака.... Она се беше умирила, подиже главу, скочи, погледа око себе и пљеену рукама; хтеде да потрчи за њим, али јој се ноге одсекоше, и она паде на колена,... Немогах издржати више. Потрчах јој; али она, тек што ме угледа, као да јој се врати поново енага, подиже се са слабим криком ишчезе између дрва, оставивши разбацано цвеће по вемљи.

Постојах, дигох букет различака и изађох из шуме на пољану. Сунце стајаше ниско на бледо ведром небу, зраци се његови гашаху и охладњаваху. Нису сјали више, разливали су се

једноставном, готово водњикастом течношћу. До

вечери беше још само по сахата, а вечерња