Ženski svet

Бр. 8.

ЖЕНСКИ СВЕТ 85

рамо тражити друга пута за те заједничке послове.

Ми мислимо, да би најбољи пут био за то овај наш заједнички лист. Нека се прво овде свако тако питање изнесе п предходно претресе, па тек онда, да се пређе на остваривање, кад се сакупе мишљења и других задруга или родољуба. По том, нека се сазове у оном месту, где се што покреће, конференција појединих изасланика осталих задруга па ту да се или усменим или писменим путем утврди свака важнија ствар и свако важније подузеће. Тако ће сваки предмет добити вид заједнице и онда ће и лакше и брже ићи његово остваривање. На тај начин би се одржала и међусобна заједница свију ово-

страних задруга, која се осујетила лане и не би свака задруга стајала као усамљена и свака смишљала и радила, што она сама за добро налази. На овај начин би се оне жртве што прилаже и народ и поједина задруга, дале много боље и много корисније употребити, јер више очију више виде. |

Тако ми судимо, да би ваљало поступати у будуће у општим народним потребама, где се тражи помоћ целог народа и свију задруга; а само оно, што подижу задруге у своме месту и само својим жртвама, нека чине по сопственој жељи и мисли.

Идући пут изнећемо, шта би, по нашем мишљењу, имале задруге наше да заједнички подижу у овим крајевима.

се фе •---—

ХИМНА ПВАВСТПЕТОГОВИШЊИНЕ.

(Ову је химну компоновао г. Мита Топаловић и певана је о прослави дваестпетогодишњице панчевачке више дев. школе.)

Теби о творче у висине, Да твоја милост нежна и блага

С престола твога на нас сијне. Да просвете сјајан зрак!

Разгони нам с ума мрак!

У славу школе диже се песма

Четврт столећа штитио ти си, ·Светињу нашу подмладка над. =

Милошћу твојом развојо е' у њој Сваких врлина дивотан сад.

Чуј нам топле молбе глас, Буди нам и од сад спае!

%

Школа нас учи љубави, вери, | Даје нам души узвишен лет. Зато јој данас срца нам млада Оплећу вечне захвале сплет. ; Нек нам се песма вијне,

Панчево.

У небесне висине!

Даница Чакловићка.

КОНИбИ.

Сомбор. (+ Милан Стојшић.) Ове године 16. (28.) Феб. у 2 часа по подне преминуо је у својој 34 години Милан Стојшић професор ерп. учитељске и учитељичке школе Сомборске. —

И опет нов гроб примио је у своја хладна недра једног жарког одушевљеног раденика на пољу просветном — на пољу наставничком. Српска учитељска и учитељичка школа завила се у прнило дубоке туге своје. Смрт страшна за, навек узабра млађани цветак — отрже за навек доброг друга из наставничког круга, ученици и ученице за навек изгубише свога вредног, савесног наставника, а Добротворна Женска да-

друга овдашња губи у покојнику свога осниваоца, свога првог, вредног, трудбеног, неумонног и никад незаборављеног перовођу који је свом снагом и жаром радио око бољитка наше младе установе докле га тешка боља у постељу пе свали .. . Живео је за школу, љубио је дадругу што сведоче и оне речи, које су му се из болних груди при последњим часовима његовим извиле: „никад више Задруго!“, — одушевљавао се за све што је добро, лепо и племенито, беше пун воље за рад, у најлешшем цвету младости прехитри га неумитна емрт. Њега нестаде али трајан спомен остаје за њим. Многи уче-