Ženski svet

142 ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 9.

ВЕРА.

На пољу сија сунце, тице певају, деца кликћу, цвеће цвета а несташни лептири, вредне челице и безброј ситних бубица лете по ваздуху и купају се у сунчаним зрацима.

_У болесничкој соби је мрак. Густе завесе не пропуштају ни један зрачак пролетњег сунца, ни један гласак оне бујне радости, која је овладала целом природом.

На постељи лежи болесница. Густе смеђе власи попадале јој по белом узглављу; лице јој је бледо и измучено тешким и дугим боловањем, а велике сиве очи, окружене црним колутима, заклопљене су. Своје, као восак бледе руке склопила је преко груди.

У зачељу постеље седи муж болесничин, Главу је заронио у руке, те очајно гледа, преда, ве. Већ три недеље како стрепи за живот ове миле жене, како бди над постељом њезином, како је очајно отима, од смрти.

„Уздајте се у Бога!“ рекоше му јутрос лечници и тиме као да. изрекоше смртну пресуду над оном, коју он љуби више свега.

„Нема наде — нама спаса !“

Та мисао му се непрестано врти по глави и он не може да је се опрости. „Нема спаса нема наде!“ Те речи, као да се ужљебише у оно бледо лице, у заклопљене очи и дрећуће усне његове миле болеснице. И бол и очај, помешани ужасним страхом обузеше му душу и учинише, да не могаше друго мислити, но само оне кобне речи:

„Нема наде — нема спаса!“

Тако удубљен у мисли и не опази, када се отворише врата. У собу ступи. девојчица, смеђе косе и великих сивих очију, једрих обрашчића и румених детињих усташца. Полако, на претима прикраде се оцу и сави му руке око врата,

Он се трже и кад опази девојче још већма, се емути. Та ово мило, несташно анђелче за њега је само нов извор туге и очаја, -

Мала наслони, своје зажарене обрашчиће уз бледо лице а и готово нечујним шапатом запита:

„је ли мама већ оздравила 2“

Две крупне сузе скотрљаше се -низ бледо лице очево и она мисао, која га никад не остављаше, уреза се још дубље у душу његову:

„Нема наде — нема спаса |“

И нехотице изговори те речи јасно.

„Шта то говориш тата2 Како не би оздра-

вила, та синоћ сам се тако лепо молила Богу. 0 — Бог је добар, он ће за цело помоћи мојој мами, видећеш !“

„Сиротанче моје!“ И он је нежно пригрли уз своје груди —- које се надимаху од пригушена плача.

_ Ватим нагло изађе из собе.

Мала приђе на претима постељи своје матере. Дуго гледаше у болесницу, затим прислони главу на узглавље.

Ох, како је слатко тако мазити се код маме, а она се већ одавно није мазила !

Болесница отвори очи и погледа око себе.

Нашто тај мрак Шта је то с њоме“

И она зачу лако дисање детиње и полако и с напором окрете главу онамо.

„Анђелка!“ шапну и блажен осмејак прелети јој преко бледих усана.

Мала скочи и загрли болесницу:

„Мама моја — мама моја! Јеси ли већ оздравила 27.

„АХ — тако! Даклем ја сам била болесна!“ помисли мати. |

»Да богме — душо!“ и дрхћућом руком помилова своје љубимче по емеђој коси.

После подужег ћутања шапну:

„Тако је мрачно овде!“

Мала разгрну завесе и сунчани зраци продреше унутра, те испунише целу собу неким необичним сјајем.

Болесница окрете главу, јер јој очи засенуше од толике светлости. И не узе на ум, да је ушао још неко у собу — неко, ко је тај тренут ишчекивао неописаном жудњом и на последак је изгубио наду, даће га икад дочекати,

У том мала опази оца, који још и сад не смеде одахнути.

„Јесам ли казала, да ће мама оздравити2 Ето видиш, нисам се бадава молила, Богу !“

Отад задрхта, неко ново чувство обузе му

душу. – , Дође му, е је открио неко неоцењено

благо, које је заборављено лежало где у мрачном закутку а мале ручице његове ћерке отргле га

од заборава и изнеле га на видик —- да сине још лешшим и чистијим сјајем. „Бог је добар — Бог је севемогућ!“ про-

шапта он кроз сузе љубећи наизменце слабе руке своје болеснице и чисто чело своје ћерке.

Даница Бандић.