Ženski svet

МИ Има

ме"

НА Е ЖЕНСКИ СВЕТ. 69.

Та струка запарложена је у нас ужасно, нарочито од последњих десетина година, ма да су Срби трговци и занатлије као таки некад, а

то не беше давно, од Дубровника, Трста на

према Лајпцигу и преко Беча и Будима до Цариграда, па Одесе, Новгорода (дакле кроз целу средњу Јевропу) имали најглавнију заслугу и као привредници водили најодлучнију ријеч.

Но у нас се у последње време поред овога, онога, свачега, баш на привреду некуд сасвим заборавило, па баш зато особито радосно бележимо правац који наш Исидор Добровић са својим пријатељима и поштоватељима опет боље уочава, више уважава, па се ето, још, жив, здрав, чио, сваке године радо и вољно залаже и делом доказује, да има у нас и данас одличних људи, као што их увек беше који не заборављају да су се сами подигли од шегрта на одличан положај.

Треба нам заиста и то те како Срба- Добровићевих погледа, не би ли Срби као трговци

и занатлије повратили, макар колико толико положај који смо заузимали и лудо, непроми- , шљено изгубили.

Потребите способности и врлина, беше одувек, а има и данас у Срба, само треба дати повода и прилике да се ваљани Срби опет маше и озбиљније посвећују привредним пословима. Успемо ли опет у томе; онда ће нам опет и све остало живнути новим, свежим житотом.

Зато и поздрављамо свога честитог старину Исидора Добровића у првом реду као српског добротвора, али још више као човека, који нас изазива да се сви задубемо у његове мисли, у његове тежње, па да се еве више шири и множи круг његових пријатеља, једномишљеника, следоватеља и свих осталих који ће се на њега угледати у том правцу на срећу српског народа.

Срби немају ни од кога ничему да се надају или да се у кога уздају, зато морају све своје послове до краја сами свршавати, јер ако ми нећемо сами, неће нико други за нав.

ПРОЛЕЋЕ.

Са рајског виса с незнаног краја, · Где вечност. еја, Пролеће слази да земљу буди, Из тешког сна.

Ох сиђи, сиђи љубимче раја На земни свет,

Нек грешну земљу освети први Пролетњи цвет.

Џрироди енеси е вивина зрачних

Свечани пир,

А моме ерцу и мојој души

Небески мир!

Т. Бечеј.

Д. Неранџић-Брашованова.

и пи

ЗАНТТО НАМ ДЕНА ПАТЕ ТОЛИКО ОД РИСТА“

Написао др. Никола Вучетић из Београда.

Да се, баш данас, поразговоримо о овој невољи код наше деце, чини ми се врло је подесно, једно због тога, што ево наступају лепши дани, кад нам се деца размиљују по пољу и враћају ве из сигре са занечишћеним ручицама, којима, се бацаху лопте и клипка, грађаху торњеве, копаху земунице, дизаху насиџе итд. па се, гладна и заморена, хватају одмах комадића хлеба, или кашике, да утоле глад; а друго и због тога, што знамо, да се прилично распрострђо обичај, можда и кривицом лекарском, да се деци даје као храна пола пресно, а често и пресно месо.

Свака мајка са зебњом помишља на то, да јој је дете болно од гљиста, а старије саветнице

сматрају то невинијом ствари, па често одбијају на гљисте и друге тешке појаве каквих озбиљних болести. За то и чујемо уз детињу болесничку постељу, час оно бојажљиво: да не буду то само гљисте! а час оно пуно поуздања : па то ће проћи, то су гљисте! ма да болно. чеданце лежи можда без икакве наде у ЕУ. можданом !

Да се спречи развој гљиста код деце, донекле је у нашој власти и родитељи су махом криви ако им се деца од тога разболе: Јер развој тих животиња у дечјем телу, као и код одраслих, бива једино заразом: унашањем јаја од гљиста у тело, било то храном или запрљаним и зара-