Ženski svet

Бе. 6:

КЕНСКИ СВЕТ. 89.

да није могло бити повод ничему, што би њу строго осудило у његовим очима. Никад он није њој представио своју љубав у шареним бојама нити јој је описивао своје љубавне муке у раздраженим нагласцима, знао је да би резултат свега тога био тај, или да прекину пријатељство или је могло произвести његову пропаст. А она 2 И она га је љубила, можда и више но што је се од тога бранила; а то није било мало.

"Од тога дана није се она више стидела, да се ес д Артељом свуда покаже, Ње се није тицало што еу га у свету држали за њенога љубавника, њена гордост и врлина знале су да све те појаве што год су изгледале јаче, у толико су биле лажљивије. Тако је и било да је она у сваком положају духа и срца замолила евога пријатеља да је прати у Бретању.

= - ж ж

Чим су стигли у Морле, она је рекла: „Ја хоћу да учиним моје прво подворење у СенПол-де-Леон, где сам рођена, где сам провела све моје детињство, где су гробови мојих,“ Д' Артељ није могао да учини ни најмању примедбу; истога дана по подне отишли су возом у Сен-Пол, где ву били решили да остану и да проведу ноћ.

Чим је из вагона опазила осветљене торњеве, који су варош из далека претварали у једну бескрајну цркву, постала је на мах нерасположена и ћутала је за све време вожње од станице до цркве. Кад су се кола зауставила пред црквену порту, онда му је само рекла: „Сад ћете видети! Сад ћете видети!“ И пуна, нестрпљења пође прва поред оног реда где беху просјаци и богаљи.

_Д' Артељ је имао доиста да види лепу ствар, једну цркву у нормандском стилу, обележену најзнаменитијим карактером средњега доба.

Грофица изрази жељу да би ишла у Крајцикер да се попне на тороњ, барон пристаде радо на ту изјаву и обоје пођу.

Ах, то беше величанствена слика, кад су после стошесет степеница стали ногом на кров и посматрали ону бескрајну висину. Млада гроФица наслони се на један гранитски стуб, мету руку на ерцеи наслађаваше се неисказаном радошћу. Гледала је расуту непрегледну земљу, то мило подножје њенога завичаја. За неколико секунада све је поново познала, пронашла, тихим гласом именовала је улице, споменике, стене, острва, стране: „Са овим тамо доле то је Плу-

Београд.

гаену, за њим Сен-Јан-ди-Доа, Примелов врх, где сам тако често одлазила, док сам још мала била, Ево п Локирек, замак Торо, Морлејеко купатило, Пемпол. А овде, сасвим близу, ту је манастир Уреулински са својим стародревним крововима, где је моја стара мајка умрла, па онда колеж... ох, мој Боже! где је мој сиромах брат учио... Ох! шеталиште за одмор! дрва! Све је исто. Има веђ тринаест година, и опет ми све изгледа као да ее јуче десило! Ох, како ми то све прави радост и тугу!

Д' Артељ, који је поштовао њену узбуђевост, упшшта је: Је ли то онај брат, који је умро

У Тонкину 2 — Јесте, ја другога нисам ни имала.

А сад, знате шта 2 Ја идем на гробље. Немојте долазити пре четврт сахата.“

Доле, на сто метара од Крајцкера простираше се гробље између старих зидина; то поље поетигнутога мира беше озарено руменим сунзрацима. Манастирски мпомир лепршаше се над непомичним гробовима, а поетска и сретна тишина владаше свуда. Никакав шум, ни једне људске стопе, ни једног тичијег узвика. Млада жена упути се левом стазом, уским путем који је окружавао костурницу, и ту клекну поред једног гранитног гроба где беху написана многа имена, њенога деде и бабе, њених родитеља и Жан-Жака од Роскоеф, лађареког заставника, који је погинуо у Хини у двадесет трећој години живота. Горе на врху камена испод круне беше јако изрезан породични грб, који је потавнио од маховине и много порушен од јаких ветрова. Тај стари грб носио је на ееби у готском стилу бретањеку девизу: „Агара|!“ (Не треба).

Сузе потекоше из очију Ивониних, њен завичај ју је поново узео у закриље, у овоме тренутку она је желела да умре, да узајамно са њенима мирно почива под овим хладним каменом. Кад је Д' Артељ сав узнемирен после дугога чекања дошао, њој приступио и лагано је за раме ухватио, његова је судбина била свршена. Она једнако непомична клечући рече му: „Идите драги пријатељу! Ја се овде заклињем да нећу никад погрешити.“ Пре него је она била проговорила, он је већ све разумео, но само јој примети: „Хоћете ли моћи“ Она мету руку на камен, који је покривао њене и рече: „Они ће ми помоћи.“ Показа му још једном девизу и да би је он још боље разумео, преведе му је: „Агађај !“ Не треба ! · –

чаним

Је и

== шав -4 • “ = -=-===