Ženski svet

140. ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 9.

кдошути

Кошутице моја вита плашљива,

Оди к мени, немој бити страшљива Оди жаром да т' напојим млађану Љубав храну да ти пружим слађану Оди оди Кошутице милена, Постељица тебе чека свилена,

На њојзи ћеш сневат цветак убави Напојена жаром моје љубави.

Гуња (Славонија) 5/9. 1901.

И!

Ах не бој се Кошутице лагана, Нашто бегаш од твојега драгана 2 Што се кријеш испред ока његова 2 Та и нако ето немамо векова.

Оди оди Кошутице танана

Ока твоја да ти љубим сјајана

Оди оди не бој ми се никога

Та једину тебе имам од Бога.

Лазар Пешић Јованов.

ИЗ ИНАТА.

Написала Милка Гргурова.

У ват преко у Војводини, живео је неки

КЕ Митрић, дугогодишњи сиротински отац. Беше још млад кад остаде удовац. Имао је мало имање: кућицу и нешто мало новаца, које је заштедио од своје дугогодишње службе и чувао то да остави својој кћери у мираз. Уједно био

је и старалац сину. свога првог суседа, који

остави иза себе сироче, без мајке,

Сусед му беше економ, имао је доста. лепо имање, па је желео да му и син продужи еко-

не само без оца, но и

номију. Тако је Стојан и испунио жељу свога

суседа, и дао сина Милана Србића, да изучи Ратарску Школу. А кад је Милан евртио школу, и постао пунолетан, он му предаде имање савесно сачувано. Тако је Милан, две године радећи земљу, показао да је заиста ваљан економ. Стојан се веома радовао, кад је видео да се Милан загледао у његову ћерку Аницу, која је навршила тек шеснаесту годину, а коју би он веома желео удати, већ због свог слабог здравља. Знао је, да неће још дуго живети, па бар да не остане епроче после њега. И Аница је Милана волела, и тако је та ствар била брзо свршена,

Аница, је била лепа девојка, али је била и врло размажена. Матере није имала, а отац јој чинио све по вољи, па је знала само за своју вољу. -

После месец дана њиховог брака Стојан, умре од срца, од које је болести целог века патио. Аница је оца веома жалила, ни сама љубав њенога мужа, не могаше је лакошутешити.

Милан ју је заиста волео, али и он беше млад, тек навршио двадесет и две године, па се још није

ни он знао понашати са младом и размаженом женом. Мислио је, да и он као муж треба своје право да одржи. -

Већ после неколико недеља почеше се препирати за најмању ствар, те дође често до су-

коба. А како обоје беху тврдоглави, то су се

по неколико дана. срдили једно на друго.

Млада жена поче нешто побољевати, те се Милан поплаши. Позва одма доктора, али кад му доктор рече, да није ништа опасно и да ће млада женица постати скоро мати, Милан беше ван себе од радости и постаде врло нежан према жени, говорио је: како је воли, како ће волети и дете, како ће срећан бити. Па настави:

_— Ако буде вич, даћу му лепо име Душан. Млада се жена намргоди, па рече: — Ја не волим то име. Читала сам пре неки дан врло леп роман, ком се јунак звао Анатол. Па сам помислила: ако родим сина, даћемо му име Анатол.

— Какав Анатол! — викну поплашено Милан. — Та ја сам Србин, хоћу моје дете да зовем српским именом.

Чудо велико, шта то чиниг И ја сам добра Српкиња, али ми за то не смета да волим оно име, које ми се допада.

— Дар теби не би било стид, да код толико наших српских имена дете зовеш туђинским именом 2

— За што да ме буде стид 2 Ја то име волим, па хоћу да се тако зове,