Ženski svet
Да се вине из гомиле мука У евјетове, које зраци воде, Да ишчезнем као трепет звука У бескрају небеско слободе!..
Али кад песник не доби орловека крила, те нит: оде нит' својим земљацима а Срби Мухамедовци узеше напуштати своје прадедовско огњиште, ево како их соколи и задржава. Овде молим, поштовани слушаоци, да се изволите сетити, како се баш ових дана и из нашега равнога Баната откиде једна гранчица. од и тако већ доста окрњеног стабла нашега, па оде у Америку, да бољу срећу тражи, а и да се опоменете онога: „Де је наша Војводина“, па да чујете данашњи песников одговор на исто питање. Ево пвеме:
„ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ“...
Остајте овдје... Сунце туђег неба Не ће вас гријат" кб што ово грије; Горки ву тамо залогаји хљеба,
Гдје свога нема и гдје брата није.
Од своје мајке ко ће наћи бољу 2! А мајка ваша земља вам је ова, Баците поглед по кршу и пољу, Свуда су гробља ваших прадедова.
да ову земљу они бјеху диви,
Узори евјетли, што је бранит' знаше, У. овој земљи останите и ви
И за њу дајте врбло крви ваше.
Кб пуста грана, кад јесења, крила Тргну јој лисје и покосе ледом. Без вас би мајка домовина била, А мајка плаче за евојијем чедом.
Не дајте сузи да јој с ока лети, Врат'те се њојзи у наручја света; Живите за то да можете мр јести
На њеном пољу, гдје вас слава срета.
Овдје вас свако познаје и воли
А тамо нико познати вав не ће; Бољи су своји и кршеви голи
Но цјетна поља, куд се туђин креће.
Овдје вам свако Сратски руку стеже, У туђем евјету за вас пелен цвета; да ове крше све вас, све вас веже Име и језик, братство и крв света.
ЖЕНСКИ СВЕТ. 119.
Остајте овдје !.. Сунце туђег неба
Не ће вас гријат кб што ово грије, Горки су тамо залогаји хљеба,
Гдје свога нема и гдје брата није!...
Тако дакле, овде да останемо, где смог Али то би остајање тек онда потпуна ерећа била, када би се и овај сан песников испунио:
„СНИВАО САМ“...
Снивао сам... Ноћ је била, Небо било звјезда пуно, А тих облак пловио је, Златан као златно руно, Ил кб да су благи вјетри У звјездама поља плава Проносили златни вео
У ком мила зора епава.
Наша брда блистала су
Од свјетлости ноћне тајне Као да их препунише Златна жезла, круне сјајне; А долине, равни наше,
Кб драги су камен биле, Као да су с 'бјела грла Ту расуле ђердан виле.
Овијало се голо грање
Кб да слуша Божје слово,
А на свакој гробној хумци Рађало се цвјеће ново. Брда, доље, рјеке плаве
И потока жубор мио,
Једним збором гласом једним, Мољаху се Богу тио...
Мољаху се Богу тио
А златан се облак пови
И пропоја: „Радујте се,
Ја сам вјесник дана нови"! Ја сам вјесник среће, мира, Мене к мртвим Господ шаље, Да Васкрсно сунце јавим !“ Па отплови небом даље.
А кб тица када прхне
Из крлетке, мрачних жица, И моја се душа узви
Ва облачком пут зв јездица; И далеко у висини,
Гдје се златни прамен вио, У свијетлим звјездицама Молила ве Богу тио...
Помолимо се и ми ес њоме!