Ženski svet

Да се вине из гомиле мука У евјетове, које зраци воде, Да ишчезнем као трепет звука У бескрају небеско слободе!..

Али кад песник не доби орловека крила, те нит: оде нит' својим земљацима а Срби Мухамедовци узеше напуштати своје прадедовско огњиште, ево како их соколи и задржава. Овде молим, поштовани слушаоци, да се изволите сетити, како се баш ових дана и из нашега равнога Баната откиде једна гранчица. од и тако већ доста окрњеног стабла нашега, па оде у Америку, да бољу срећу тражи, а и да се опоменете онога: „Де је наша Војводина“, па да чујете данашњи песников одговор на исто питање. Ево пвеме:

„ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ“...

Остајте овдје... Сунце туђег неба Не ће вас гријат" кб што ово грије; Горки ву тамо залогаји хљеба,

Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу 2! А мајка ваша земља вам је ова, Баците поглед по кршу и пољу, Свуда су гробља ваших прадедова.

да ову земљу они бјеху диви,

Узори евјетли, што је бранит' знаше, У. овој земљи останите и ви

И за њу дајте врбло крви ваше.

Кб пуста грана, кад јесења, крила Тргну јој лисје и покосе ледом. Без вас би мајка домовина била, А мајка плаче за евојијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети, Врат'те се њојзи у наручја света; Живите за то да можете мр јести

На њеном пољу, гдје вас слава срета.

Овдје вас свако познаје и воли

А тамо нико познати вав не ће; Бољи су своји и кршеви голи

Но цјетна поља, куд се туђин креће.

Овдје вам свако Сратски руку стеже, У туђем евјету за вас пелен цвета; да ове крше све вас, све вас веже Име и језик, братство и крв света.

ЖЕНСКИ СВЕТ. 119.

Остајте овдје !.. Сунце туђег неба

Не ће вас гријат кб што ово грије, Горки су тамо залогаји хљеба,

Гдје свога нема и гдје брата није!...

Тако дакле, овде да останемо, где смог Али то би остајање тек онда потпуна ерећа била, када би се и овај сан песников испунио:

„СНИВАО САМ“...

Снивао сам... Ноћ је била, Небо било звјезда пуно, А тих облак пловио је, Златан као златно руно, Ил кб да су благи вјетри У звјездама поља плава Проносили златни вео

У ком мила зора епава.

Наша брда блистала су

Од свјетлости ноћне тајне Као да их препунише Златна жезла, круне сјајне; А долине, равни наше,

Кб драги су камен биле, Као да су с 'бјела грла Ту расуле ђердан виле.

Овијало се голо грање

Кб да слуша Божје слово,

А на свакој гробној хумци Рађало се цвјеће ново. Брда, доље, рјеке плаве

И потока жубор мио,

Једним збором гласом једним, Мољаху се Богу тио...

Мољаху се Богу тио

А златан се облак пови

И пропоја: „Радујте се,

Ја сам вјесник дана нови"! Ја сам вјесник среће, мира, Мене к мртвим Господ шаље, Да Васкрсно сунце јавим !“ Па отплови небом даље.

А кб тица када прхне

Из крлетке, мрачних жица, И моја се душа узви

Ва облачком пут зв јездица; И далеко у висини,

Гдје се златни прамен вио, У свијетлим звјездицама Молила ве Богу тио...

Помолимо се и ми ес њоме!