Ženski svet

МА

У Новоме Саду, 1. новембра 1902.

Год, хМт.

4 . „6. Ф || | А А

| Ц

пе === ===

ИЗЛАЗИ: Свуког 1. лана у месецу.

2 круне; за Србију 2'/, дин.

КОНГРЕС СРПСКИХ НОВИНАРА.

Прошлог месеца, обавио ве у Београду, у престоници слободне Краљевине Србије, важан чин, који ће знатно утецати на здрав

: развијтак не само нашег српског новинар-

ства, него и на развијтак нашег друштвеног живота, јер је новинарство у животу оно, што и школа, оно је управо продужна, школа за одраслије чланове народа.

| Новинарство је постало, данас, потреба за образованији свет. Оно је ушло у крв народну, и данас се већ не би могло живети без њих. Пре 20 и 30 година излазиле су у Београду једне једите „Српске Новине“, а дапас их има преко 40 и од тих ву “ дневни листови.

Отуда се види, како се у нас, за последње доба, јако проширило интересовање за јавне послове, а отуда се види и то, коликом масом умног света владају та Јавна гласила. Ако се узме, да има у нас јаче од стотине које политичних, које друштвених и стручних листова, а то је извесно, и ако се узме да сваки од тих листова има једно на друго 1000 читалаца, (не мислимо само претплатника) онда се може пресудити, колику моћ и колику снагу имају јавни листови на

интелигентнији део нашег народа, на онај део, који руководи и врши јавне народне послове. Зато се и каже, да је штампа трећа велесила у свету. ;

По томе се може судити, како је важан Фактор народно новинарство, а по томе се може и изрећи, да је састанак новинарски важан догађај и да ће имати значаја на будућност народну, ако се буде и у дело привело оно, што је речено.

Наше је новинарство младо, оно је још дете према страном и напреднијем новинарству и зато оно често греши; то увиђају сви свеснији људи нашег народа, а грех рађа грехе, те је било и потребно п нужно, да се састану и договоре људи, који су узели на своју савест велик део судбе народне, како ће удесити свој васпитни посао, јер што је учитељ код деце, то је новинар код одраслијих, па ако је учитељ бесавестан и неваљалац, ствараће од омладипе рђаве и неваљале људе. А тако и новинар, ако није сам у души и срцу своме племенит и родољубив раденик, поништиће у читаоцима сваки племенитији осећај. Није, дакле, бадава поникла мисао у неких држава, да се и за новинаре отвори школа,