Ženski svet

Бе. 8.

ЖЕНСКИ СВЕТ

85.

„СВЉАНЧИНЕ МИЛОРАДА М. ПЕТРОВИЋА.

(Београд, 1908. цена 0:50 динара.)

Приказао на сблу Српске Читаонице у Н. Саду 27. новембра 1902. Јован Живојновић професор српске велике гимназије,

Врло тштоване Гостође, Госпођице им Гостодо ' ,

Оволишна је ево књижица, из које сам рад |

да Вам практично прикажем неколико лених маленкости. Писац њен се њоме врло скромно појављује, али она спада ипак међу оне књиге, које се одасвуда са допадањем поздрављају. ·

Ево неколико приказа о њој у нашој савременој критици: У Летопису Матице Српске св. Ш. 1902, на стр. 187. стоји:

Милорад М. Петровић. Сељанчице п от. д.

„Иако је мала ова књижица, опет вреди, вреди као што вреди сеоско радовање, на чијем је откуцају песник и удешавао ритам и мелодију својих скромних, питомих песмица. Тако се и ту, у тој, да кажемо, ситници показује пи изражава индивидуалност“ ит. д.

У „Босанској Вили“ од о. г. бр. 12. 18. 14—15. и 19. пружио је једак старији пријатељ песников, Жив. М. Радосављевић, читаву анализу тих ситних песмица, где вели: „Сељанчице... Тим је именом крштена књижица укусног издања — на, очима доста мала, али јој је садржина пунаље-

поте, која годи како срцу тако и духу сваког | оног, који је имао у рукама.“ Па после опшир- |

нијега књижевноисторијскога увода у бр. 14—15. на стр. 288. наставља овако : „Те слике у пјесми, као и остале пјесме дишу, говоре и звоне ритмом,

који је лак, успављује или даје крила младости |

и неког тихог, слађаног и заноса и осјећања цио тај тон освјежава, подмлађује!.,

Магла пала...

Бисер роса покапала Јоргован.

Ту сам сву ноћ проплакала Узаман!...

и т. д. — па онда даље — ина што би: кад све оне иду оним тоном, који је толико моћан, да их човјек памти одмах послије првог прочитаја ; иду дотле, да су нашег одличног композитора, г. Стеву Мокрањца, нагнале да у ред својих најновијих композиција уброји и једну Петровићеву „Сељанчицу“ ај У 19. бр. Виле у завршном чланку пак стоји: „Петровићев стих није везан за шаблон и крути „пропис“ слога. Он је слободан, одрешен и често, врло често, ритмичношћу оспе се млазаст, те стално и противу горњега правила пријатно звони уху нашем.

А у Бранкову Колу 1902. бр. 10. пише ово : |

Ево ритма : |

„Мала је књижица то на шеснаестини, али вредна. У тим кратким песмицама ври читав један живот, живот, додуше, у уском, сеоском кругу, али је ипак потпун живот; у колико то још и није, изгледа да ће га песник тога живота попунити. Овај Милорад са својим „Сељанчицама“ — то је наш Јанко у прози. Да, чини ми се, што нам је Јанко М. Веселиновић у приповеци, овај Милорад М. Петровић обећава да ће то бити у песми — Највише је у њима, наравно, еротике; али видиш и орача, и копача, и сејача Највише живи у њима младости с њоме, дакако, љубав; али се чује и бировљев глас: „Купте данак, наређује кмет и влас!“ А младост ту бризга здрава, једра — онако, како ју је Бог дао. — Сећам се, неко је рекао за Јанка, кад се појавио био први пут са својим причама штампаним у Шапцу, од прилике: „Вук је купио народне умотворине, Јанко их пише!“ Ако то није претерано, није ни ово кад кажем: „Вук је бележио народне „женске песме“, Милорад их спевава“ и Т. д.

Па ко је тај Милорад М. Петровић 2 По Радосављевићу је то млад учитељ у једном шумадинском селу, који је тек од пре три године наступио ту службу, али поезијом се бави још од свог детинства, од Ш. ТУ. разр. гимназијског. Кад је по том дошао у београдску учитељску школу, успео је већ, да му је у омладинском листу „Будућност“ неколико песама и наштампано. Но то не беху још „Сељанчице“. Оне су поникје тек, када је песник отишао на своје место, у село и отресао се туђих дотицаја, па постао самосвојан и предао се утицају самога природнога живота око себе. Отуда је она у свему српска свежина у његовим песмама. Ту није само језик српски, него и дах, израз мишљења, и ритам је онај богати ритам наших женских песама народних, који нас додуше није прославио у страном свету, као слике и прилике наших јуначких песама, јер то странац и не може ни осетити ни уживати. Отуда је онда да ни многи наши уметни песници, однеговани у туђем духу под туђим узорима, не умедоше потпуно екеплоатисати и то благо наше народне поезије.