Ženski svet

68.

Бв. 5.

ЖЕНСКИ СВЕТ,

ромашак и не може приметити све своје мане и колико те вређају ваљано васпитаног човека.

Учитељи и свећеници су у првом реду |

позвани, да своју децу тако васпитавају,

да буду пример другој деци у сваком по- | гледу. Ове оно што говореу светим хра-

мова и пред малишама и пред одраслима,

да добро промере, па да тако и на делу.

НВУВЕЛИ

чине. Да у свако доба, и у свакој прилици могу се позивати па дела своја и дела своје деце, јер голе и празне речи не вреде ништа. У таком елучају ће зацело п све село (град) (благоверних) бити. Дакле какви је учитељ и деца му рођена, така су му и школска деца, а какви је поп и рођена му деца, така му је и жива црква.

У овај пар толико, другом приликом и више. Иван Сергијев, педагог.

| | | |

+ —Ф— ф —==>—е———————==

ВИЈЕНАН..

+ Константину Васићу, срп. уч. приправ.

Чуј како тужно са Гаврице“) звони звоно,

А знаш ли какву тугу оглашује оно.

Знаш ли коме оно самртну пјеему поје.

Млађано једно тијело свенуло је...

·" Увели један цвијетак склонуо је главу

На ладне земље груди под зелену траву. %

Тог млађаног ђака садругови прате.

На пута с којих људска бића се не врате... Око раке стали су му друзи мили,

Вјечној кући свог су друга допратили.

Са рамена својих к земљи га спуштају,

„А на ладну земљу сузе им капају..

Многа врела братска суза паде туде

Да им другу туђа земља лакша буде... Са запада задњи зрачак сунчев стиже.

Новом хумку на Гаврипи што се диже..

ЋЕ.

Спустио је болну главу

На земљине ладне груди, Заспае је вијечним санком

Од ког више се не буди...

Нема мајке да бар види Гђе мезимче њено лешка, Да га пита: „мили сине · Јеж ти туђа земља тешка“ 2.

Али јадна далеко је То јој мами горке сузе Та једину њену наду Несмиљена судба узе...

Ох како би радо дала Све што има мајка стара, Да бар види гђе почива Њено срце из њедара...

» Српско Пакрачко гробље.

Каменска, 26.ЛП. 1902.

Да пољуби онај хумак Што јој њено тјело скрива, Гђе једина њена радост Вјечитијем санком снива...

О не плачи мајко мила Има тко тај хумак пази,

Има тко га мјесто Тебе Врло често обилази.

Мјесто Тебе сади цвјеће Око главе чеда Твога,

Зажјева га чистом сузом Бисер-росом срца свога.

| Вреле сузе на гроб капљу, Растапају земне груде

Да мезимцу мајко Твоме, Туђа земља лакша буде...

Ш.

Већ тужна јесен шири своја крила И густа магла поља обавила...

А ладан вјетар страховито хуји, Здамрзла рјека тајанствено бруји.

А на Твом гробу увенуло цвјеће,

И први снијежак над њиме пролјеће, И већ је ено цео гроб покрио

И б'јелим велом крстић обавио.

А ја сам опет поред гроба Твога Да стишам жељу срца боланога, Сузе се краду и у снијегу губе

А вреле усне ладан крет ти љубе..

И нехотице шапутат су стале:

„О како Ти је, јел ти зима брале... | „Ја дођох к Теби и опет ћу доћи

| „Да ти није ружно овде у самоћи...“

Милка М. Бркановићева.