Ženski svet

106. ЖЕНСКИ па чак дечко готово никада није ни знао за њ. Његова мати још никада не опази да он једе са оном халапљивошћу гладног детета, која је истина. непристојна и непријатна, али се деци у ово доба врло радо прашта.

ј Као и обично, тога дана у парку беше врло мало света. Варошки парк у Венецији је заиста, величанствен и примамљив, али су данашњи Венецијанци врло лени људи. Они највеће задовољство налазе у дугом одмору, ако не од свога труда и замора а оно од труда својих предака па ма то било чак и Марка Пола.

Ако је он и доспео чак до Китаја, онда је њима пи Богом речено, да мајко одахну и од"море се дошав до пијаце Св. Марка. То једно друго допуњује.

Успевши се до врха парка, грофица Лаура седе на глатку мраморну клупу и узе на колена свога Ђулета а дојкиња Марија одреши сафти јанеку торбу и извади из ње неколико дивних играчака: две или три црвене лоптице од гутаперке, локомотиву, која се је навијањем могла, кретати читавих пет минута и једног чупавог медведа, закрвављених очију, црвених и разјапљених чељусти и грдних и шиљастих зуба, страшног звера који се је могао — навијен, усправити на задње шапе, вртети страховито главом, отварати и затварати страшне чељусти, издајући при томе звук који је јако наличио на мумлање. ·

— Хоћеш ли сине, да се са Маријом поиграш мало лопте — упита га грофица.

Ђулето одмахну главом.

— А са мном, сине 2

И да би му показала игру и дала пример, узе својом дивном и у свилену рукавицу сакривеном ручицом, једну од оних црвених лоптица и баци је у вис. Не могаде је ухватити, те лопта паде на земљу и поче да скаче по алеји.

— Трчи, Ђулето, узми је! рече мати.

Дете се насмеја задовољно, али се не крете с места. За тим, са оном познатом несталношћу размаженог детета, захте да му се навије локомотива. Марија одмах нави локомотиву и она све величанствено крену напред, силно и брзо, као да је хтела до на крај света, али ах! наишав место глатког паркета, који је обично и бивао железнички пут играчки, на пут покрит песком и туцаним каменом, локомотива се закачи и преврну. И сад дође ред на медведа, ког Марија постави на седиште мраморне клупе и он отцоче

своје представе.

СВЕТ. Бр. 1.

Изгледало је у први мах као да су његови чудни покрети занимали Ђулета, али кад медвед разјапи грозне чељусти слаби његови нерви беху већ јако потресени, и он се, сав накострешен, сакрив ручицама своје дивне очи и плачући зарони своју бледу главицу у крило мајчино.

— Прекините све то, Марија, — рече гроФица зловољно.

Неколико дечака, који се из љубопитства, беху уставили, те се са усхићењем и највећим чуђењем дивљаху овим богатим и невиђеним играчкама, видев да Њулето слабодушно плаче, повикаше у глас: „ух плачко!“ и разбегоше се, јурећи један другог по стрмим стазицама брежуљка; скакаху по клупама, крише се иза др. вета смејући се, свађајући и дерући.

Грофица Лаура их је тужно погледом пратила, пропуштајући између претију густе и свилне власи свога милог еинчића.

— Не бој ми се и буди миран, драги мој сине, — рече грофица после ћутања од неколико тренутака, = страшни звер је већ стрџан у торбу.

Ђулето полако подиже главу са њеног крила, и бојажљиво погледа око себе.

— Како си ти смешан дечко, — започе мати најласкавијим тоном преговарања, утирући две крупне сузе што се спуштаху низ бледе детиње обрашчиће, — и са обичном евојом трпљивошћу додаде: сад ћемо ти дати нешто чега се нећеш плашити,

Она узе потом из руку девојчиних котарицу и извади из ње два свежа и бела хлепчића и неколико дивних крушака, чији је дивни изглед мамио воду на уста.

Грофица изабра најлепшу од њих и дадеју дечку. Онју брзо принесе устима, загризе и посиса мало сока а потом је баци на земљу.

— Хоћеш ли, можда, место крушке парченце хлеба 2

— Не, мама, не једе ми се ништа

— Боже мој, прошапта јадна мајка а очи јој се препунише сузама, — ни на какав начин га не можеш приволети да штогод једе.

— Он се врло мало креће, племенита гроФице, па зато никад и нема апетита, примети Марија. ~

Међутим нико од њих и не опази да им је пришао био од некуда један дечко око евојих шест година, бос, иецепан, разбарушен, дубоко усађених али светлуцавих и живих очију, сувоњав али здрав и чврет као челик и“широкопле-