Ženski svet

118. КЕНСКИ

тељу наш, ми, кћери Твоје, клечимо данас пред 'Гобом, гледајући с љубављу и штовањем у Тебе, како само дете на родитеље своје гледа, Да ћемо корачати сјајним стопама врлина 'Гвојих, свечано Ти се заклињемо Учитељу истинитости! Тако, као Он што је, драге сестре, тражимо истину, слушајмо истину, бранимо истину, све до смрти и не престајмо је бранити, док нас има. Учптељу љубави народа свог! Проповедао си: љубимо се, љубимо се, дакле; доле се охолошћу сталешком ! Радница поред богаташице, просјакиња поред могућне — сестре смо! Руку у руку, без разлике створимо ланац чврст и не дајмо се! Заклињемо се, Учитељу, пред лицем Твојим честитим, чистим, светим, да ни стопе земље чешке својом кривицом продати нећемо, да ни капљица крви чешке ни у једном једином детету неће бити изгубљена кривицом нашом (мешовити бра-

СВЕТ. Бр. 8.

кови), кунемо ти се, да неће више немачки клостери убијати чешку реч и славу чешку у чешким девојкама, да ни гроша не дамо заслужити непријатељима нашим, Био си сиромашан, Учитељу наш, али, да си могао око себе сицати милионе злата, можда би могао утрнути костничку гломачу.

Чуј дакле, Учитељу наш, последњи завет наш, завет чешких жена: Ни стопа земље чешке, ни једна капља крви, ни један звук речи, ни један грош неће отићи на пропаст и уништење чешког народа“.

Бескрајно бурно пљескање разлегаше се, праћено узвицима: „Заклињемо се, присижемо !“

Овај патриотски говор ове духовите

„Ческиње изазвао је у присутне публике и

у целом ческом народу најодушевљеније поздраве и мислимо, да ћемо учинити добро дело, ако га овде и нашим Срикињама прикажемо и на углед ставимо.

КОЛЕТИ Т РАДОЈУ ВУКСАВУ

учитељу.

Куд се деде она ведра душа 2 Куд увену тек процвала ружа г Камо срце пуно осећања 2

Камо грла заносног певања 2

Ао Раде свега је нестало,

Младо жиће ето у гроб пало,

Што но су га китиле врлине,

Те занаго сад у земљи гине... Чаглић, 1908.

допис.

Пака, (Славонија) 21. јула. — У нашем месту налази се властелинство : Витеза оке пл. Ми лекића од Ветова. Наши свет мало зна и слабо познаје тог племенитог човека; а он заслужује, дасе · оњему више чује, јер је то заиста редак родољуб.

Прошле школске године заодео је и обуо сву сиромашну школску децу у Паки. Његова дарежљива рука украсила је и нашу српску основну школу сликом св. Саве, и школа је прошле школске године тим поводом први пут прославила свога школског патрона, за кога наш народ овде ни знао није и чија га слава толико одушевила, да је јавно хвалио побожно дело свога спахије, како га народ зове.

Но није на овоме остало.

Е таква је судбина проклета: Да те рано макну с овог света, да тај ниски свијет покварени, Није био дух ти узвишени...

Идеални свет си осећао,

Па за овај неси ни хајао,

Благо теби побратиме Раде,

На том свету твоје живе наде. Исаије Митровић.

о

Наш дични властелин, наш велики Србин, наш врли син евете православне цркве, високоблагородни г. Витез Ђока ил. Милекић, учинио је још једно дело, које га краси као ретка и родољубива Србина.

Као човек, који заилази у народ упознао је и народне слабе стране, и уверио се, да наш народ у овом крају и овом селу нема по својим домовима никаквих слика ни украса, а најмање познаје слике својих домаћих заштитника, својих свечарских светитеља. Једни не набављају то са своје сиротиње, а други из незнања, јер овај кукаван ратар не познаје ни облик светитеља, свога па се боји, да му не наметну што, што не одговара истини. Ту страну нашег народа упо-