Ženski svet

Бе. |

ЖЕНСКИ СВЕТ.

15:

вили трага у колачу, па ће тек Светислав или Спасенија ударивши је лако по ручици тепајући јој рећи:

— Војо, Зојо... није слободно !

Тада се она с почетка мало уозбиљи, напрћи усташца, а када види да јој се сва деца смеју, насмеје се и она, па и мати с њима.

— А је ли мама, ко ће бити наш полаженик 2'!,.. пита радознало Светислав.

— Кога нам драги Бог пошаље... одтовори мати.

— Ја бих волео, када би дошао Славко данас код деде па да нам он буде полаженик |... рече Светислав.

— И ја бих волела !... рече Спасенија.

— Знате да драги Бог може учинити све што хоће, па нам може и Славка за полаженика послати. Молите му се...

Деца се само згледнуше, те после мале почивке рече Спасенија,

— Молим те мамице, пробуди ме у јутру само рано, да не уграби ко место код стрина Соке.

— Мени није далеко. Ја ћу часком макар и преко плота: хоп!.. а дедин ће куцов: вау! вау !... па када види, да сам ја, покуниће главу, па у крај; а ја деди па на врата: куц! куц!.. Деда ће питати: — „Је си ли ти то Светог“.. А ја ћу казати: — „Јесам. Отворите !... Брава ће: шклоц... а ја у собу па им рећи: — „Христос се роди!“... А они ће мени: — „Ваистину! Шта нам носиш 2... А ја њима: — „Здравља и весеља!“ па ћу онда сести на сламу, а мајка ће ме посути житом... Знам ја, неће они другога пустити пре мене...

Овом Светиславовљевом живом причању сви се слатко насмејаше, а особито мило би Дамјану и Зори, кака ће дедина куца казати: Вау ! вау !... те и они непрестано са смехом по- | нављаху : вау! нау!...

ИМ ко зна докле би се они туда око матере врзли, да их она не посла деди и мајки, да виде, шта раде.

П.

Деда Марко Зарић је већ од дуже времена умировљени учитељ. Њега и супругу му, мајка Јулу, сваки воли и поштује. А како и да не када су они сав свој век провели ту у селу. Скоро и да нема старца а да није био ђак господина Марка. Као учитељ био је благ и предусретљив, с тога га се сваки ђак радо и са захвалношћу сећа. То су две скромне и поштене душе. Је ли се ко обратио к њима било у добру |

или злу, био је поможен, па било то збором или твором

Били су и они некада сретни, али их зла судба потерала. Имали су два сина, те су се упели, да их ишколују из оно своје мале плате, како“ би им временом били на дику и понос, а народу од користи. Но брижни родитељи не до чекаше те радости. Један им је син умро у препарандији, а други у богословији,

У големој тузи својој молили се Богу, да им драги Бог поживи бар Невенку и Десанку, које су такође брижно неговали, да се не постиде њима, када их буду удомили.

__М осмехну се поново срећа на њих, јер на скоро удомише обадве кћери.

Старија Невена пође за честита и ваљана трговца ту у меету Јована Спасенића, а млађа Десанка за учитеља у оближње село 8.

Но та радост за кратко трајаше.

Невена је са Јовом проживела сретно једва три године брачна живота. Чим је родила Светислава почела је побољевати, те је набрзоим умрла.

Мајка Јула је тада морала узети Светислава, да га негује.

Трговац Јова је истински жалио своју добру Невену, но ипак које велика радња, а он сам у кући, које патња мајке Јуле са. нејаким Светиславом, примораше га да се жени. Дуго се ломио, док се на то одважио.

Када је рекао деда Марку и мајка Јули, да је рад да узме Станку, и ако им би тешко, ипак му дадоше радо благослова.

Станка је била сироче без оца и матере, те ју је баш једнога бадњега дана узела под своје богата госпођа Меланија, сестра мајка Јулина Она није имала деце, па је Станку сматрала као своје рођено те ју је с тога васпи-

· тала и неговала својски.

После венчања узео је Јова Светислава к себи, те га је Станка неговала, баш као да јој је рођени. Са захвалношћу сећала се она, како је њој добро било код госпође Меланије, па је с материнском љубављу пригрлила и неговала Светислава и онда, када јој Бог подарио и и рођене деце. Никакве разлике није чинила међу њима, само да не осети Светислав, да му је нао маћеха

Јова је и сада волео и поштовао деда, Марка и мајка Јулу, као и када му је Невена била жива, а тако их је исто и Станка поштовала Они им беху и отац и мајка. Не би било