Ženski svet

__ЖЕНСКИ СВЕТ. 41.

о ЛИСТА. 4.

О О о РОНА О о о

ПОРОДИНА ОМИЉИЋЕВА.

Написала Милева Т"ргурова.

У целом Београду нема гадвије улице од скадарске, и она на жалост лежи у сред вароши. Прљава, изкривудана, неравна калдрма, валда нема више ни једне душе живе која се сећа, кад су је калдрмисали. Па какве су тек поједине куће, у којима седи сиротиња То треба видети, па да човек добије појам, шта је то сиротиња.

У једној од таковихкућа,у тесној и ниској собици владаше тако ужасна сиротиња да чисто човек не може да верује да је има. Цео намештај беху два кревеца покривена неким подераним поњавама. Између два кревеца један сто, од ког је четврта нога до пола поломљена и под њом подметнуто неколико цигаља. Две сламне столице продеране: у једном углу неки стари сандук а у другом плехана пећ у којој је ретко кад горела ватра. По соби беху разбацане неке разбијене земљане чиније, и крњаста тепсија.

ИМ у том худом стану живео је пре двадесет и пет година неки „Јова Смиљић, са својом женом и двоје деце. Говорило се, да је он био некада ваљан мајстор, али се од једном пропио и прокартао, те мало по мало занемарио и свој занат, Почео је за тим продавати свој алат, тек да може пити и коцкати се. Најпосле остаде и без алата и без заната. И кад више ништа није имао, што би могао продати, а радити нити је више могао, ни хтео, сети се'своје тамбуре у коју је некада добро свирао, те је тако ишао по најгорим механама и свирао за новац, који није никада односио својој породици, него је још у истој механи и попио. А његова јадна жена прекиде се од рада по туђим кућама, тек да својој деци заслужи парче хлеба.

Имао је несретник, лепа два синчића, један је ушао у шесту а други у четврту годину. На, несрећу жена му беше још и у благословеном стању. Јова се није бринуо за породицу, али кад дође кући пијан, (друкчије га породица није ни виђала) развија их јин куд које из оне јадне собице те често проведу ноћ под ведрим небом, ако се не би који укућанин смиловао, да их прими у евој стан.

Једнога дана месеца јануара стегла јака зима, снег је вејао, и завејао све оне јадне кућице. На улици скоро читав метер висок, да је човек једва могао пролазити. Њега нема већ нсколико дана да долази кући. Међу тим жена дође од нскуд са рада, мртва уморна, прозебла у лаком оделу, скоро без ципела, донела деци нешто за јело, и неколико нацепканих дрва да подложи пећ, те да се не би емрзнули. Ту ноћ осети јадна жена да ће се опростити бремена па замоли своју сусетку, Џетрију, што становаше у истој кући, да јој буде у помоћи. Али јадница, које од назеба, а које од недовољне хране, чим се ослободи бремена, испусти и своју мученичку душу. Суседи беху у највећој неприлици Мужа нема, заџио се негде па и не мисли да дође кући и да обиђе своју децу Суседи не знају како ће да сахране јадну жену, каду кућини паре нема. Најпосле екупише ови добри људи међу собом нешто новаца те сахранише бедну жену.

Петрија имађаше такође мало" дете и подоји новорођенче, намири за тим разплакану децу, са нешто хране, подложи им пџећ, пови одојче у свој јастучић да не озебе, па онда рече старијем: — Чујеш Божо, сине, ти си најстарији припази на твога малог брата и сеетрицу, жижак нека гори, али немој да га дираш, а јаћу сад доћи.

— Тето, ја ее бојим! — рече Божа плачући.

— Где је моја мама 2

— Небојсе чедо моје. Мама је умрла, не може доћи. Будите мирни сад ћу ја доћи. Тако га утиша мало, па оде за часак да намири и успава своју децу.

Беше тако седам сати у вече; на пољу врло хладно, снег још по мало веје, а по кад икад се размакну облаци те се и месец појави, Деца тако у загрејаној соби и заспу. Жиж»к је слабим зраком обасјавао ту бедну сиротињу, која је још страшније изгледала у сред те мртве тишине што владаше као у неком гробу. Врата се наједанпут отворише највећим треском и пијани Јова још с врата бесно повика:

— Хеј, Јуло, где си 2 Имаш ли што за јело, гладан сам! — Деца се тргну на ту викуи