Ženski svet

146.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бе. 7.

Пригодом емрти великана песника

ЧИКА ЈОВЕ ЈОВАНОВИЋА — ЗМАЈА.

Груди ме тиште, туга их пара, Уздах за уздахом из њих ми лети, Грло се стисло поглед ми укочен, Јесам ли свестан ил сам без памети.

Не, нисам, туга ме стисла Глените тамо шта оно бива, Рекоше умро! ено га носе Молитву шашћу нема га жива.

(0 груди ове пукнути оће Куда те носе могиле ено, У духу тамо са безброј Срба, И ја сам ишо и ја се крено.

Суза ми кану, о силни Боже, У духу ту сам еред завичаја На гробу ту сам песника славна На гробу нашег чика Јове Змаја.

Гуња, 22. јуна 1904.

О станте, станте, још мало само, Нешто ми ниче у груди моји, Нада је силна, не дух је силан Глените само колко нас броји.

Српскога света душа је овде На гробу тужном Орбина врла, Рекосте је лиг он нам је умро Ал дух и слава није умрла.

0 жив је жив је он не мож' мрети Зар жениј српски, тај соко сиви, Он је у грудма Сричића млади, Он је у Српетву, он вечно живи.

Слава ти сени песниче врли

Покој ти души мир телу твом, Сјајна звездо на српском небу Вечно ћеш сјати народу свом.

Лазар Пешић Јованов.

+ > 6 =»

СРИ. ПРАВ. ДЕВОЈАЧКО ВАСПИТАЛИШТЕ У БУДИМНЕШТИ.

Уз овај број разашиљемо проглас будимпештанске српске православне женске задруге Св. Мајке Ангелине у 400 примерака, колико су нам послали, ради прикупљања прилога за Српеко православно девојачко васпиталиште у Будимпешти, које та задруга намерава отворити идуће школске 1904.—1905. године.

Кад смо у 5. броју нашег листа 0. г. поздравили ту нову народну тековину ни смо знали за програм, т. ј. нисмо потанко познавали цел и задатак тог новог просветног завода, кога подиже та српска задруга, те смо у свом одушевљењу најсимпатичније предусрели ту појаву. А мислимо, да су тако осећали и други родољуби наши. Но сад, кад смо прочитали и проучили програм тог завода, који је уз горњи проглас изишао, (и који ниже саопштавамо, јер га из горњих разлога не могу добити сви читаоци на прочитање), ми смо- се тргли и чисто би прећутали и проглас, да иза њега не видимо потпис наших најугледнијих госпођа из престонице Угарске и да нас на ту услугу није позвала сама та дична задруга.

Ми знамо, да се и код других народа прве и најотменије госпође удружују за једну и другу хуману ил просветну установу свога рода и племена; ал још никад нисмо видели ни чули, да се таке велике отмене даме удружују за оснивање завода, који би бар привидно служио њиховим посебним интересима, као што је случај овде, јер оснивати завод са програмом, као што га истиче друштво Св. Мајке Ангелине, није за наше прилике и за наше шире друштвене слојеве, него је одмерен и смишљен за најужи круг нашег друштва, за наше богаташе; јер ко има да жртвује за своје дете годишгее по дванаест стотина и више круња није спао на народну милостињу и потпору.

А овим тога нису ни предмети школски ни онај сјај у заводу удешени за наше обичне грађанске и чиновничке кћери, које данас највише и траже више 06разовање хлеба ради. Ако се пак на њих мислило са овом установом, онда је та установа и штетна по наше друштвене интересе, и као што се види, није појаву његову симпатично поздравило ни једно