Ženski svet

42. ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 2.

Већ се смрачило. Сада извесно не би нашао код куће ни грофа 'Голстоја ни секретара Иванова. Хенрију паде на ум, да потоњем повери ствар. Али кад се добро промислио, увиде, да гроф свакако мора знати за то. Био је неисказано вабринут. Најпосле му падне на ум, да отрчи у кавану „Момув“, где би се могао посаветовати са својим пријатељима. На своју срећу нађе их тамо сву тројицу.

Шонар, музичар, рече: „То је рђаво.

Гроф ће те отерати“.

Сликару Марселу не пзгледаше ствар тако ружно: „Ко зна2! Можда се твој роман свиди цару Николи! Можда се он заљуби у твоју јунакињу, па ти ин какав руски орден п дознаку за пензију !“

Филозоф Валон беше једини, који је внао дати практичан савет: „Добро место код грофа ћеш извесно изгубити“, рече, „али саветујем ти, Хенри, не пренагљуј се. Ва сада аемој тамо ни ићи, него јави, да си болестан; изгледа доста пропао“

„Ах, да, мени је већ готово мука од целе Пето

„Но, дакле! Кад може доћи одговор из Петрограда2“

„За шест илп седам дана“.

„Онда чекај пет дана до првог марта. Онда иди тамо да добијеш плату. Тако ћеш барем спасти 15 франака. Онда привнај грофу ствар, предај му депеше и окренинтетен иире, теето ушер лоше оду |зуца дође Е себити западне у московско беснило“ Оба друга пријатеља дадоше му за право, држећи, да је то најпаметније, што може учинити. Несретни писац „Орбавана“ увиде то и сам. Другог дана написа он Иванову писмо, у ком га замоли, да грофу јави, како он ради болести не може доћи у писарну.

Тако прођоше пет дана, које Миржер проведе код куће иврађујући свој роман. Најпосле дође и први март, п млади писац пође готово поништен у грофов стан. Погнуте главе ишао је у улицу Риволи, пребацујући сам себи своју проклету немарност, која га доведе у тако непријатан положај.

У писарни нађе Иванова.

„Ах, ту сте“, рече овај. „Заиста, Ви веома вло изгледате и могли сте радије остати код куће. Вашу плату бих Вам послао у стан. Поптто сте већ ту, исплатићу Вам одмах“

И он изброја 75 франака, које Миржер жалосно спусти у шпаг, помисливши : уОво су по свој Три ти П последњи новци. које овде прпмам!

„Могу- -ли говорити ва господином грофом 2" запита гласно.

„Можете. Идите само унутра. Право да Вам речем, гроф је готово болестан ради једне неприлпке“

„Ох, Боже!“ помисли Хенри, „а ја несретник морам овом добром господину направити још више јада: Али не могу друкчије: он мора најпосле знати!“

Он уђе у грофову собу. 'Толстој је седео ва столом наслонивши главу на руку.

„Дакле сте опет оздравили, пријатељу 2"

„Ах, господине грофе, моја је болест пмала особитих угрока. Морам Вам саопштити нешто веома непријатпо.“

„Још више несреће 2“

„Ради се о неким извесним депешама“ —

„Да, Ви имате право. 'Тиче се једпе депеше, али шта можете Ви знати о томе 2"

„Опростите господине грофе. Из непажње послао сам Његовом Величанству цару Николи један. одељак мога ромапа, место ових папира, — и он метне обе депеше на сто.

„Шта2“ повиче Толстој скочпв са столице, „је-ли могућег!“

Јад ће ме можда у своме беснилу и убити“ , помисли Мипржер. Али Толетој весело ускликне и младића загрли.

„Ви сте мој спаситељ!“ повиче он изван себе. „Путуј, несретна депето!“

(Он запали свећу и тури шифровану депешу у пламен. Тек кад се распала у пепео, одахну он, као да му се скинуо са срца огроман терет.

„Како то, господине грофе“, промуца Мпржер, „дакле се Ви пе сердите7!“

млади