Ženski svet

106.

Земљорадничка Задруга својих 1 женских чланова најбољих уметница у шупљици и везу, којих је рад предузела наша задруга да протурује кроз свет. Тим поводом извештавам наше Српкиње на све стране: да Мартоношка Сриска земљорадничка Задруга (удружење са неограниченом одговорношћу) са својим чланицама израђује најлепше послове у шупљици по везу као и израдп монограма у равновреној потреби. Ко тога рада потребује, нека се обрати на Српску Вемљорадничку дЗадругу у Мартоношу (Маткопуов Вае«-Водтооћ пертуе) и добиће за најкраће време са материјалном одговорношћу ове задруге изврстан рад у тој струци по најумеренијој цени. На свако питање и сваку молбу за извештај поред пошиљке поштанске биљеге од 10 потура, одговараће Мартоношка Српска Земљорадничка Задруга: сваком тачно и брзо и за кратко време биће на услузи

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 5. и са приказом фотографисаних мустара.

Ово није спекулација. У замисли овој истакнуто је: да се вештина ручног рада српских женскиња прикаже свету,као вештина, да се смести у прве редове српске индустрије и да се јадне српске везиље истргну испод худе наплате номилосрдне и себичне руке.

У колико ова зампсао тражи ослонца на родољубљу сваке Српкиње у толико више се нада, да ће ову замисао најбоље моћи остварити и проширити: Савез Српеких Земљорадничких Задруга, Српске просветне и Добротворне женске Задруге, као и Кола Српских Девојака, учитељице и у ошипте сви, којп осећају српско родољубље.

Мартопош, па Благовести 1905.

Поп Младен Јосић, председник Мартоношке Орпеке Земљорадничке Задруге.

ен ни Над гробом моје кћери Данице

(умрле у К'о покајник, ступам гробу, Да пролијем сузу врелу, Болној души, болном срцу Да олакшам тугу вељу.

»Да олакшам 2!...« Ах, никада Олакшат' ми туга неће,

Кад ми рука смрти ледне Најмилије уз'бра цвјеће!

Ббли, ваљда уминуће

Кад и мене земља скрије, К'о што тебе сад покрива, Моје цв'јеће најмилије.

Ти остави бабу свога, _ Мајку, брата, сеју своју, И предаде Свемогућем Анђеоску душу твоју!

Чедо моје, Дано мила!... Увенуло моје цвјеће,

И твој спомен, ја ћу љубит' Док у мени живот креће.

Доњи Вакуф, мјесеца марта 1902.

4. год. нејаког живота 12. фебруара 1905.)

Никад тебе, ја не могу Заборавит' чедо мило; Часа нема, да ми с' није Лице сузам оквасило.

За уздахом уздах лети, А прате га сузе вреле, Ох, како је тешко бити Над могилом среће свеле.

Поглед блуди васиони,

А раздиру срце ббли,

Усне шапћу, све то тише... · То се душа Богу моли.

Вишњи Боже, дај јој мира У блаженству свога раја, Гдје но нема патње, бола, И гдје нема уздисаја.

Ох, па »збогом, — до виђења!« Љубимице мила моја, Збогом цвјете устргнути Из мог тужног перивоја!... Милош П. Крагуљевић.

> е-+———————