Ženski svet

104. ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 5.

А како по телесним, тако ни по душевним особинама својима не би нас Крашовани срамотили да их к себи пригрлимо. Иако живе у приличној сиротињи, здрава околина — а ваљда и основа расе — помаже им да се физички лепо развију. Особито лепа женскога света има у њих. (татистички је докавано да у целој монархији саразмерно највише војника дају Срби п Хрвати, а Влашић са поносом бележи да при новачењу готово сваки крашовански момак остане војник.

По душевним даровима Крашовани такођер не засењују своје српско порекло. Као мален народ и сиромашан упућени су да се равнолико пробијају кров свет, те сваки од њих зна по више јевика обично српски, румунски и немачки, а по нарави су већином питоми и услужни, по држању чисти и уредни — отуда их онда у војсци са тих особина употребљавају за болничаре, пионире или послужитеље код часника. Све су то службе, ва које се тражи више поучљивости.

Зато ако смо уверени да су они по-

реклом, по крви и језику наша браћа и да нам у одбрани свога племена не би било на одмет ни тих десетину хиљада, душа, онда је наша дужност да их привучемо себи. И то би био један корак у раду „свој своме“, а има много начина, како би га се треб ало латити.

Моме скромном раду је пало ето у део да учиним први корак у увајамном обавештавању и он није остао без успеха. Крашовани су благодарни, што се о њима чула ма и једна топла братска реч. У том правцу треба сад са више страна и снага да наставимо.

Ја нагласих своје уверење да би тај посао био вредан да се сви сложно заложимо ва њега: и наша јавна реч и просветне и привредне организације требале би у мрежу свога рада да захвате и овај део народа нашега.

Ако би се на то рекло да имамо и код своје куће пуне руке посла, ја бих завршио речима песниковим:

|“. тесну кругу тесни нам се луг А. расте човек е намерама већим.“

ње ај навика

Мајка

— Сени моје мајке. —

Ох! како слатко исказујемо, како много казује, како милозвучно звони та мила реч! Она је силна! Она је моћна!...

Нема људског, створа на земљи, који је не спомене и онда кад је у највећој слави и весељу, онда кад је у највећој беди и невољи. Па и самртник на последњем часу изусти реч: Ох мајко!...

То сведочи да нам је мајка једина и највећа љубав — богодана љубав, и да је њен дах миље, којим су свачије груди испуњене.

Неизмерна је то љубав! Она нас подсећа на прве мајчине пољупце, на мајчину милошту,и на оно доба, кад нам је мајка с осмејком на уснама над колевком лебдила, кад нас је у наручју носила, кад нам је својим мудрим речима срце напајала...

У чијем срцу неће засијати суза светиње, кад помислимо, да нас је сунце зрацима својим први пут у мајчином наручју обасјало. Да су

нам звезде с небеског свода први пут у мајчином наручју затрептале. Да је мајчин топли, мили и срдачни загрљај дух, који нас крепи, који нас оживљава.

По томе нам је мајка једна од највећих светиња на земљи, којој треба у сваком погледу да одајемо највеће поштовање, да свим својим силама настанемо, да наџпој хранитељци мајци што угодније послужимо и тиме да се бар донекле одужимо мајчиној љубави. Љубав за оваком идејом треба, да је усађена у свачије срце.

Мајка нам је једно од највећих добара, добро, чију вредност тек онда познамо, кад је изгубимо. О мила мајко! Ко тебе изгуби, изгубио је највеће благо на свету. Тешко је њему без твојих милих и топлих загрљаја!...

Нови Сад, 1905.

Радован Милановић.