Ženski svet

Бр. 6.

У Новом Саду, 1. јуна 1905.

ХХ.

ЈЕНСКИ (ВЕТ

ЛИСТ ДОБРОТВОРНИХ ЗАДРУГА СРПКИЊА.

У мј ВЛАСНИК: ДОБРОТВОРНА ЗАДРУГА СРПКИЊА НОВОСАТКИЊА.

Излази: Сваког 1. дана у месецу по ст. кал. Претплата, рукописи и све што ее тиче

зитво Пови Сад (Ојузаск).

РКенски

„Ради шта соп „наумпо, ал' мисли куд' ће ти крај изаћи. Ову изреку чула сам од свога деде п мислим да није згорег да је напоменем.

Наше „епске Добротворпе Вадруге“ прегле ву да остваре једну племениту замисао, „да од спротих п простих девојака створе, добре и вредне домаћице.“

Замисао је сама по себп врло лепа. Само на жалост, остварење псте никако се пеће постићи оним путем, којим би оне хтеле. Јер тај пут има врло много црних страна.

„Женски тегрти!“ Како то лепо звони! Ал то само, кад гледамо ствар с лица; међутим обрнимо ју и се наличја и тада ће нам та иста ствар много друкчије изгледати. Немојмо увијати, већ погледајмо ствари слободно у очи п рецимо отворено, да ти „женски шегрти“ неће бити ништа друго, већ обичне слушкиње, јер пи тако неће бити ни у чему разлике. Или мислите, да ће ствар добити други вид ако им се ништа не плаћа 8—4. године 7

Но све једно остаћемо при називу „женски шегрти“, јер тако о ПРУ.

Често се чују тужбе, како ву наше девојке лене, како неће Е служе ни у највећој сиротињи. Док С Ма-

уловакиње,

О листа, шаље се па уредпи- д

њима

ИЗДАЈЕ И УРЕЂУЈЕ: АРКАДИЈЕ ВАРАЂАНИН.

Цена: на годину 3 круне; за Србију Зу/, динара. За све остале земље 3'/, франка у злату.

Поједини бројеви. 30 Де

шегрти.

ђарице па п Немице служе су родитељи имућни,

Али то је врло неправедна оптужба. Да српске девојке нису лене, може се уверити свако, ко само мало боље завпри

п оне, чији

у њихов живот, Чим у пролеће, почне пољски посао, па докле год се у јесен

не сврши оне раде у пољу. И то све тешке пи уморне послове, ал ппак свака се труди да је она увек напред. Вими,п кад не раде у пољу, преду, ткају, везу и шију. А то ву све тежи и уморнији послови, него они што их раде слушкиње. Па зашто онда неће да служе» запитаће можда когод. Ми, Срби, ако српски осећамо не треба то ни да питамо; али ако би нас какав странац запизао, ми би му кратко одговорили: Српкиња пеће да служи зато, јер хоће да очува свој понос и поштени образ, а то слушкиња не може, плп бар врло, врло тешко може да учини.

Српски образ и поштење су на гласу. Да ли се може још који народ попосити поштена образа женскиња као ми Срби2 Сумњам! — Па вар за љубав лепо поспремане куће, ва љуб дав лепа јела, да жртвујемо наше „ најдрагоценије благо „девојачки понос“ ! Који ни код којег народа није тако развијен као код Срба.