Ženski svet

152, ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 7—8.

Вредне руке.

Вредне руке злата вреде. Вредце и умешне руке никад се платити не могу. И најбогатији човек је сирома ако не зна ништа радити, ако ни на какав посао није научен. Богатство се измакне, изклизне се, оде, пропадне, а вредне и умешне руке су непропадљиво богаство; ко таке руке има, па још уз њих и памети, за тог де берите бриге: тај ће знати заранити, добити и стећи, знаће сваку неимаштину и беду — које највише човека срамоте и понижавају — од себе одстранити и удаљити, и никад неће злу и напасти подлећи. Кратко би се могло рећи: богаство, па ма колико оно било, нешто је несигурно и непостојано, а вредноћа, рад и ваљане руке — то је благо, које не може од нас никад нико уграбити и отети.

Грађани северо-америчких држава имаду леп обичај: они се не старају толико да својим синовима и кћерима оставе новаца или каква другога блага, већ се старају да своју децу ваљано васпитају и упуте их у корисне послове и извежбају их у разним радиностима, и тако им широм свет отворе. Из тог се види, како су Америчани практични и мудри. Они знају да се богаство да и стећи, само ако човек има бистру главу, умерен живот и вредне руке.

У Европи већ се тако не ради као у Америци. У Европи сила је таких родитеља који држе да с тим све обавезе извршују прама својој деци, ако им стеку и осигурају коју хиљаду. Богатији сталежи у Европи о синовима се како тако постарају, али о кћерима скоро никако. Ако ништа а они бар своје синове дају на разне школе и шаљу их у свет да се бар донекле истешу и памети дозову. Додуше богате фамилије шаљу и своју женску децу у школу а и код куће их уче којечему, али то све не значи ништа друго до трошење улудо и новца и времена: јер девојчице се ни

у школи ни код куће не уче, тако рећи, ничему корисном и паметном.

Ово што овде наводимо није из прста исисано, већ је права истина, о којој се свако може уверити ко са отвореним очима кроз свет иде и посматра како живе тако називани 60гатији сталежи. Али већи у Европи велики народи почињу се уверавати да је потребно да се и људи из средњег и вишег сталежа исто онако као и они из нижег и најнижег уче обављати све људске радове; без зазора, мудро и разумно.

Један немачки часопис тужи се како су немачке девојке из бољиг (Т. ј. имућнијих) кућа неуке и неумешне у сваком домаћем раду и послу. Итај немачки лист не криви зато девојке, већ криви њихове родитеље, нарочито

матере. — Свака је мајка — пише у том немачком листу — срећна, само ако

може своју кћер сачувати од сваког телесног посла у кући и дворишту, јер се стиди да њена госпођица-ћерка ма какве »просте« послове врши. Није шала кћер би могла испрљати своје мале обле прстиће или какав жуљ добити на свом глатком њежном дланићу, па шта би онда рекао о њој свет!

Из тих речи може свако правилно закључити, да сујета није ништа мањи порок од лењости, распикућства, пијанства и Тт. Д.

Неразумне матере мисле, да је то добро, ако им се.кћери облаче по моди, ако се науче понешто на клавиру свирати и који страни језик, обично француски, говорити. Таке девојке, каже писац у поменутом немачком листу, не могу бити ни добре надзирачице, а камо ли строге и ваљане домаћице у кући; оне кад се већ једном удаду непрактичне су и хаљкаве до зла Бога у кући. Оне су у кући само као фигуре, а прави су господари кухарице, собарице и остало