Ženski svet

Бр. 12.

ЖЕНСКИ СВЕТ

271.

.

пола сата у дужину. Одатле стигнемо у зверињак (Тћегоатфеп) у коме још нису дивљи зверови, јер ови се тек налазе у »3доолошком врту«. То вам је богато снабдевена. збирка разноврсних животиња, какве ваљда није равне у Европи. Но, поред тога се налази у горостасној просторији удешена променада за шетање и одмор за седење. Једва нађосмо места у том мору од једно 20 хиљада људи, да се одморимо и чиме прихватимо. Три војене музике су на изменце свирале и веселиле публику најодабранијим комадима. Поематрајући тај силни интересантан женски евет, приметила сам, да су врло укусно обучене, али без икаквог лукеуза и екромно очешљане. У опште ми је пало у очи, да су Берлинкиње више озбиљне и вечито у кругу своје деце. Још морам и то приметити, да пигде нисмо тако јефтино прошли као у Берлину и то у сваком погледу, особито сам се чудила јефтиноћи одела и других ствари. Немци су у опште врло предусретљиви, само 6увише флегматичии, особито у гостионицама где келнера и ако их по броју много има, ипак они из њиховог такта не излазе. Четврти дан око 11 сати кренемо. се за Хамбург. Џредео од Берлина до Хамбурга сама је равница, могао би човек преспавати. Хамбург није важан само као једна од првих трговачких вароши у Европи, него и нарочито зато, што после Лондона има најзнаменитије трговачко пристаниште. Још већу му важност прибавља та околност што пепрестапо с Амерпком у живој вези стоји. Томе пристаништу и прве наше кораке управимо. Седнемо на лађу на којој смо се пуна два сата кроз саме улице небројених лађа возили. Стигавши до обале пзиђемо у један магазин 8 километра дугачак, где се само еспап из Америке истоварива. У том магазину раде преко хиљаду раденика, од којих сваки на капи има едова А. Х. Л. што значи: Америчко-Хамбуршка Линија. Ходећи кроз тај недогледни магазин, паде ми у очи читава пирамида од наслаганих једнаких сандучића. На моје питање: »Шта је у тим сандуцима2« одговори нам вођа, да еу то сама црева за кобасице. Јер у Немачкој се уз пиво толико кобасица с реном поједе, да Немци немају доста црева за то, већ морају ова препарирана из „Америке да донесу. Пристапиште је свет за себе, или да речем, други Хамбург на води. После разгледаног магазина седнемо у лађу и одвезосмо се до превознога пароброда, који наше исељенике у Америку носи. Чисто сам се стресла, кад сам видела одељење где

ови јадници морају да спавају. Тосу вам кревети од гвожђа једно на друго, као стелажи пи само су толико одељени, колико се један човек провући може. Сви путници спавају на сламарицама које се изгору кад стигну у Америку а опет сву Хамбургу изтору, кад лађа е путницима из Америке овамо стигне. То се чини с тога, да се не би каква заразна болест овамо или онамо пренела. Ваздух је тако загушан био, да смо једва чекали да изађемо. На првој класи је сасвим противно од тога, ту је за сваку угодност и елеганцију постарапо. И ако смо се возили два сата, док смо сва пристаништа обишли, нисмо дошли До отвореног мора. Време је тако рђаво било особито магловито, да нисмо излет на Хелголанд правили. Пошто смо сва пристаништа у накрет прошли, то се вратимо у варош да разгледамо њене знаменитости. Ту смо се уверили, да је најлепши део вароши код Биненалстера, одакле сваких 10 минута лађа у ФОМепћогве (Уденхорст) вози, 0с0бито кад се прође лађом испод Ломбардиског моста, где су поред обале дивни летњиковци е баштама поређани, а по води силни лабудови плове. Но праву чаробност добија та обала кад св у вече електрично осветли, тада је Хамбург права Венеција.

Вредно је споменути и онај део старе вароши, где су тако узане улице, да се комшије преко пута руковати могу, место калдрме је вода на којој се чамцима вози. Између Хамбурга и Алтоне је предграђе 56. Рап, ту је вечити живот, свирка, песма и играње, ту је и циркус Буш, куда смо отишли да се разонодимо.

Кад смо још остале знаменитости прегледали, кренемо се за Келн. Тај пут преко Бремена ми се најдужи учинио, тако исто равница недогледна, по гдегде гомилама се виде краве и то све беле с црним великим пегама. Ни једну чисту белу краву видели нисмо. И тако брзим возом од ују“ тру 9 сати до у вече 6 сати преко Бремена стигнемо у Келн. Још срећа што је била врло пријатна температура времена, више хладно него врућина, макар што. су код нас доле за то време каникуле владале. Преморени од дуге вожње на жељезници, стигнемо око 6 сати у вече у Келн. Још из далека указаше нам се два висока торња чувеног Келншкога Дома. Стигавши у варош одма пожуримо к њему, да га још за. вида добро видимо. (Јер ја с правом могу рећи: »Време је новац“). Посматрасмо га које споља које изнутра читав сат. Не чудим се, што се та црква 600