Ženski svet

_ Минхен.

272.

_ година зидала. Истина, да је узрок био и оску__дица у новцу, па се морало прекидати. Сваки део на њему је вештачки израђен, не зна човек шта пре да посматра, или те величанствене стубове изнутра или спољашност са торњевима, који изгледају да су чипке од камена, па тек дивним _ сликама украшени прозори (СПавтајетет) каквим се прозорима ни једна црква подичити не може. Али се и поносе Немци и називају ту катедралу узором немачке вештине зидања (Чешкеће ВацКалв). Сутра дан кренемо се лађом на Рајни до Мајнца. Вожња на Рајни до Бона нема ничега романтичног, тек од Бона настаје право уживање за путника, који још туда пролазио није. На крову лађином било је највише Енглеза и Енглеокиња, који су сваки лешши природни појав на обалама својим фотографским апаратима снимали. Пут од Бингена до Кобленца је ванредно леп. Брегови, који су засађени виноградима, пуни су рушевина старих ритерских дворова. _ Учињени _пажљивим од једног сапутника да долази стена „Лорелај (што је Хајне тако дивно спевао) повр__вимО сви оној страни, где видесмо једну стену, која као да је из Рајне изникла а чији је врх гвозденом оградом ограђен. Пре него што смо ститли у Мајнц, прошли смо и поред густих зелених острва што се на Рајни налазе. Дошавши у Мајнц била је већ ноћ те тако ту преноћимо. Сутра дан кренемо у Стутгарт а пре њега сврнемо у купатило Баден-Баден које се по лепоти п елеганцији међу прва светека купатила уврстити може. Виле као палате, особито се величанственошћу одликује »Хотел де ла Риси.« Поглед са дворске баште је управо чаробан. Пробавивши ту до у вече кренемо се у Штутгарт. Пошто смо сутра дан разгледали ту спретну и красну варош и походили њезине несравњиве бајне перивоје отпутујемо у

митинг дио

ИМ гратити те тв Р л

ниси увертира нара риместнере-

Још сам на путу слушала, како се Минхен за 10 година тако променуо, да онај који је пре у њему био, па га сад наново види, чисто га познати не може. Наравно, да то за нас важити не може, пошто ми тек сад први пут у Минхен _ полазимо, али да је на мене Минхен ванредан утисак учинио, то признати морам. Рекла бих да __ни једна варош не носи на себи карактер ге· миталискајта немачког, као овај чувени извор најбољега баварског пива, јер тако величанствену _ пивару, коју је сама држава о свом трошку на_ зидала (Но гаићаца) не верујем, да јој у Европи друге има. Оригиналност те пиваре опазили

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр- 12,

смо одма, кад смо ступили у пространо двориште јој у коме место астала празна бурад стоје, са којих гости стојећки пију и једу. Све дворане тако су биле пуне и двориште као у кошници и гости се скоро сами послуживали. Ја запитам, валда је зато пуно света што је недеља, па до: бијем одговор, да је ту сваки дан тако. Други један чудновати појав за нас странце, беше колосалпа статуа Баварије. Само нисмо могли прежалити што су позоришта у то доба сва затворена била, али се већ приправљало за Вагнерова вечера (Мастегуогаје ипо) у Рттегесепфенпозоришту, која се при концу августа почети имала, те нам је било немогуће још две недеље чекати. Али све знаменитости манхеншке, које ја због краткоће простора овог листа наређати не могу, надмашује један вилистан, који је истина удаљен од Минхена, али који се од њега никако одвојити не може, а то је чаробни двор краља Лудвига П. на острву Кимсее-у (Сћлетикее). Тај двор са раскошно богатим намештајем, удешен по узору на Верзаил Лудвига ХТУ. спада у царство бајке »Хиљаду пи једне ноћи. «

После Минхена и Кимееа отпутујемо у купатило Гастајн (МУ Пађад-Ставвејп) чијем се дивљем романтичном изгледу Довољно надивити не могосмо. Чисто нам је добро пало мало свеже природе, после оног шаренила од галерија слика и других вештина, што је у стању човечија рука да створи. Гастајн је сушта божанствена природа, као да се ова природа са вештином утркивати хтела. Шуштање водопада који 60—80 метера с висине пада, па тек шетња на Шплеров вис, одакле је леп изглед у долину, не зна човек на коју страну пре да погледи. (Само је врло тешко до Гастајна доћи. Ми смо се од „Лендгастајна до Хофгастајна возили четир сата непрестано уз брдо и то четир јака штајерска коња су нас у каруцама вукли. У Хофгастајну нас ухвати ноћ и ту преноћимо и тек сутра дан у 0 сати ујутру кренемо се те у 6 сати стигнемо у купку Гастајн. На путу смо сретали саме Крањце и „Личане раденике, који железницу граде. Један нам се потужи, како је страдао при послу у тунелу и изгубио око. Од сада ће се у Гастајн истина брже моћи путовати али путници због многих тунела неће уживати лепоте природине као они, што се колима онамо путују. Пошто се сити Гастајна нагледасмо, кренемо се кући преко Беча у наш Сомбор, куда сретно стигнемо.

У Сомбору, септембра 1905.

Катинка Калић.