Ženski svet

ЖЕНСКИ СВЕТ 50.

ЛИС

Док је још као | дјевојче слободно У лијетала по чар-

Е шији, сви су говорили, да ће одљње бити најљепша дјевојка и Жаљаху, да ће је још за кратко вријеме гледати, јер ће скоро да се подјевојчи и по свом обичају да престане по чаршији ходати.

И то вријеме дође. Залуд су је сада жељели, тражили и изгледали, Ајше нигђе. Свима беше жао оног веселог дјевојчета, али никоме, као Мустајбегу. Откако преста Ајша да му голази по урме и наранџе, лијепо му се чини, да му радња заста. Често пута му се учини, да чује њезин глас и чека, кад ће да улети у магазу, да

му баци петак на тезгу, сама да зграби

наранџу и у смијеху да побјегне. Али, то бијаше само варка. Ајша је затворена у кући и иза капиџика гледа, како јој пролазе ашиклије, а она их не бегенише, Ни један јој се не свиђа. Она жели да јој прође онај, што има тако лијепе црне очи. Онај, који је увијек за њом улазио у магазе, ишао За њом кроз чаршију, а кад би она пошла кући, он би стао на ћоше од улице и гледао за њом, док му се не би из вида изгубила. Није знала ко је и не смеде да упита никога за оне лијепе, црне очи. Сваки дан пред акшам сјела би на пенџер и зурила на улицу, чекајући, хоће ли се указати откуд он. Али заман. Пролазили су многи и многи, бацали јој цвијеће и шећерламе на пенџер, ашиковали и

ТАК,

АЈША.

Протужила пембе-Ајша, Дертлија сам него паша!

пјевали Севдалинке, али Ајша не хте ником пенџер отворити.

Једном у петак обуче на се најљепше одијело, накити се и нагизда, а нека јој радост пунила груди, она се нечем надала, ето, све јој се чини, да ће да види оне црне очи. Послије акшама изиђе у авлију, прође кроз. башчу, узабра најљепши ђул и заКити груди и упути се тараби, да макар крадом провири кроз "тарабу, ал' пред њом се створи он... баш он са црним очима. Он ју није спазио и већ хтједе проћи али, она се брзо обазре да ју ко не гледа, скиде ђул са прсију, баци се за њим и викну:

»Прођи овуда у јације, чекаћу те |«

Он диже ђул, омириса и оде. Она утрча у кућу, а срце јој бије, бије, да прође кроз груди. Једва је чекала, да се смркне да се украде од Фате, мајке јој и да се привуче тараби, да чека, хоће ли јој доћи драго. Није имала мира, сваки час излазаше у двориште, у башчу и опет улажаше у кућу и нестрпељиво чекаше. Најпослије Фата леже, а она се полако искраде из куће. Сједе крај тарабе и чекаше. Чим што шушне, учини јој се баш да је он. Зачуше се кораци, Она уздрхта... уста да провири, а Кита цвијећа паде јој под ноге. Она цикну, а у то чу гђе неко рече:

»Ајша, сунце моје, стани, да те нешто упитам |«

Она приђе тараби и пред собом угледа Мустај-бега. |

»Шта ћеш беже»« упита она, а сва дрхташе од узбуђења.

»Ајша, хоћеш ли да ашикујемо, хоћеш ли бити моја кадуна, ја Ћу да те иштем у бабе»«

»Нећу беже, не бегенишем те!« одговори она, а срце јој задрхта, јер ју неки ход... То је он, говорио јој куцај срца и осјети неку милину у њему.