Ženski svet

женскињу, која је родила женско дете, за двоструко нечисту, него кад роди мушко, а бесправни положај женскиње код Јевреја најјасније се потврђује дозволом многоженства и лаким разводом брака, који је једино од мужевље воље, а често и саме ћуди завпено. Код Инђана, сходно науци вере им, по којој спасење душе очеве зависи од жртве, коју вин приносп за душу умр“ лога оца, —- сваки се отац сматраше за несрећнога, ако поред ма коликог броја женске деце не пмађаше сина; а жена нероткиња беше у већем поштовању од жене која пмађаше само женску децу. Образовани Грци у Атпни при рођењу женскога детета не показпваху ни пола онолико радости, колико при рођењу мушкога, а код Грка Шпартанаца од десеторо на Тајгету истављене деце, седморо беху женска деца доказујући џ тпме како потцењују значај човека, кад је женскога пола. Практични Римљани такође мало пажње показиваху према женскињу и човечанско јој достојанство не ценише више, но што то захтеваху интереси мушких. А шта да речемо тек за положај женекиње Мутамеданкег Та свима нам је познато, да код Мухамеданаца, и домаћа животиња слободније располаже собом, него што то може да чини женскиња; она се сматра код њих за један прост посед и обичан предмет забаве пли домаће потребе, само не за оно што треба да се сматра, т. ј. за друга ч0векова створепа „трема њему . Жене су код Мухамеданаца сасвим одлучене од јавнога живота. Оне п живе саме за се у харемима, у које људи не улазе; оне нису ту затворене, али кад год одатле изиђу замотавају се и с људима се не мешају ни у шетњи нити у путовању, него само походе друге жене. Господар опет виђа само своје жене, супруге или робиње пи од њих тражи само да су му миле и дасу му послушне, између њега и њих нема никакве заједнице мисели, нити заједнице осећања. Овако стање супротно је и прпроди п правди“)

Наведосмо само неколико примера па прошлости и садањих обичаја нехришћансих народа, да потврдимо потчињени и потиштени положај женскиња. (ада ћемо пак изнети некоје мисли о женскињу, филозофа и државника, преставника, потоњег новијег доба. Велики мислиоди осамнаестога века Монтескије, Русб, Волтер и Дидро које модерни свет сматра за родитеље савремене

#) Жена двадесетога века од Жил Симона и Г. Симона стр. 121. и 122.

ЖЕНСКИ СВЕТ

77.

цивилизације, п чије мпели и изреке с поносом перпфразирају многи данашњи великани, не показују пп мало више благородетва нити просвећенпјег погледа на природу и на значај женскиње, од старих варварских предшаственика им. Једпна је разлика међу овима п онима у томе, што су ови у изражајима истих мисли само обазривији п нешто нежнији.

„Дидро величањем Отаптине животињске похотљивости, понпижава човечанско достојанство женекиња.“

„Волтер, који је о свему тако опширно говорио, никада ни једног ретка није написао иекључиво о женекињу, п ову презирну ћутљивост своју само је за то по некада прекинуо, да сваку женекињу осуди у лицу оне женскиње, која му је свој живот посветила; мислимо овде на познату му иронију према гђи Дишатлде,“

„Монтескијб у делу своме под насловом „ Дух закона“ овако је пзразио своје схватање о женекињу: Лрирода, која је мушкарце снагом и умом одвојила, за границу моћи поставила је само границу ума и снаге. Кенскињи је дала драж п тиме је хтела, да јој то буде граница, моћи.“

„И епиритуалиста Русо повинује се својему добу, те у петом поглављу „Емила“, у том одељку веома нежно, пријатно п дубоко мислено посвећеном женекпњу, као противу сопетвене своје воље долази до следеће претпоставке: Искључива сврта женскиње је, да се допадне мушкоме, мање је пак непосредна тотреба, да се и мушки допадне женској; заслуга мушкога састоји се у његовој власти, он се допада већ и зато, што је снажан“)

Велика Француска револуција за крајњу мету својих жеља истакла беше општу слободу, једнакост и браство. Па шта видимо у ресултатуг Та слобода, једнакост п браство остварише се, али само за једну половину човештва, за мушке; —- женскиње пак остадоше и после ње у оној истој завпености п у оној истој потиштености у којој беху п пре ње. Узалуд дизаше Кондорсе свој глас у штампи, узалуд се борпо у народној скупштини Смаје, да се револуцијом извојевани плодови слободе, једнакости и браства прошире п на женскиње; племените захтеве њихове осујетише силници тадањега доба Мирабо, Дантон и Робевпјер, који иначе па сваком кораку на-

#) Е. Бетопуб: Морална Историја Женскиња у мађ. преводу Кејекл Ј. стр. 4. и 5.