Ženski svet

Бр. 6. ЖЕНСКИ СВЕТ 134.

жала. Јадна Анка, колико ли је само тада бриге са мном имала. Она је внала моју тајну, али ми је била вијерна, ћутала и чувала ме. Била је будни стражар мога живота. Но, мало по мало, ја почех према њој бивати хладнија, гђа Јованка ме све више за се привевивала, док напослетку ја своју Анку пе ваборавих. По недељу дана прође, а ја је и не видпм п не осетим жељу, стару жељу, да јој легнем на крило и шапућем све... све што внам... Она је примјетпла моју хладноћу, али ме никад једном речцом не упита за узрок. Ја нисам мислила, да ли јој моја хладноћа тешко пада и ако сам внала, да ме много љуби, ја више ва њу „нисам имала мисли. А она ме је и даље волела п даљо била мој дух, по читаве ноћи пробдила мене чекајући п стрепећи за мој живот, моју част. И колико бих пута долазећи кући касно прп. мјетила, да ми није отворила врата служавка, већ она, али бих прошла крај ње хладно, као да је не бп нп опазила. А опа је јадница зато п излазила, не бих ли јој рекла по старом, коју љубавну рпјеч, не бих ли је макар погледала, али моју душу, мисао, цијело биће заузео је оп... само он... а други бијаху за мене сви мртвп. Од родитеља сам сваки дан редовно била корена за одлазак код гђе Јованке, али би тада Анка увијек за ме одговарала, хвалећи врлине гђе Јованке, којих ова није ни имала. Ја јени тада не бих погледала, шта више, било ми је криво, што се уплеће у моје ствари. Она је то примјетила, али ме и даље бранила п ја само као кроз сан сам прпмјетила, да јој је глас плачан... увдрхтан... Једном дођох кући раније него пначе и да ивбјегнем погледе својих родитеља и мужа одем Анкп у собу. Она је сједила п нешто писала, а кад ме угледа, изненађење, радост, осу јој се по лицу, али само за један трен п онда одмах скочи и у највећем страху упита ме, шта ми се догодило. Ја јој рекнем, да није ништа, него баш дођох њој, да видим, шта ради. Она ме погледа пе вјерујући, суве јој овлажише лице, вједе на столицу и дуго је јецала. Док је пла-

ђ 1 у и Бе ~ – па = пи па ___----= | „пина. —в- рам |

кала, ја ју посматрах и опазих, да је много ослабила. Пробуди се у мене сажаљење и стара љубав за час васкрене, зар да послије за увијек изумрер.... Приђем јој, загрдим ју и запитам, што је тако слаба, премда сам у томе тренутку све погодила, све внала. Није ми одговорила, само ме погледала, као да је хтјела да се увјери, да ли сам ја опет она њена стара Анђелија. Како ми је говорила, опавим јој на руци прстен, кога прије нисам видјела пи кад ју упитат, тита то вначи, плачући ми одговори:

„То је моја друга љубав. Прва си била Анђелдијо ти, тебе прву упознах, послије упознах њега, али изгубих тебе и зато не знаш. Сад опет нађох тебе, а могу да изгубим њега... о, како моје срце слути.“

Послије смо се још дуго, дуго разговарале опет као и прије искрено, повјерљиво. Но, послије неколико дана у менб опет уђе хладноћа, ја п опет мишљах само на њега и гђу Јованку. Моја јадна Анка и опет се повуче. Дан по дан, па дође пи наш растанак. Војници су већ зором отишли, а он још оста тај дан.

Заказах му растанак у нашој башти... Ох, то вече... о моја јадна Анка... Ја јој не рекох ништа, али је она слутила неко зло и цијели дан ме пратила по цијелој кући. Ја сам то прпмјетила п пребацила јој, што ми прати сваки корак... Она је ћутала, о како је имала добро, племенито срце, а ја, ја бијах груба... дивља... Кад се смркло, изађосмо у башту у сјеницу, а ја се украдем и одем на означено мјесто, чекајући њега. И он дође... а како ли ми ти часови тешко падају... Заклињасмо се животом, срећом, свим светињама, да ћемо једно другом вјерни остати, а блиједи мјесец био је нијеми свједок паше тајне... И вријеме прође... дође чав растанка... он пође мени, да ме загрли... али у томе часу чу глас мога мужа: „Сад сам те уловио, лопове среће моје! Стој, да својим неврпједним животом платиш моју част“, и диже револвер, да бјурп у главу мога (Светислава, који је још преда мном клечао. У том моменту

и

· (а да ава

РР"р _–_"-" " |»