Ženski svet

А

132: ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 6.

дотрчи Апка као бев душе и изван себе изговори: „Светиславе, Анђелијо, ја ћу Вам испунити жељу! Светиславе, ја тп љубав узвраћам, води ме собом, ја сам само твоја!“ Ја се п (Светислав погледасмо, осјетисмо, да смо спашени, али уједно и да смо изгубљени за увијек. „А нка моја! викну (Светислав и пође њој, »што сте ме толико мучили, не само мене, већ и друге“... и окрете се моме мужу, који му притрча и загрли га, честитајући му... Ја бијах спашена, избавила ме моја. Анка, коју сам ја тако немилостиво од себе одбијала. И ако у томе тренутку осјећах срећу, што сам избављена, не имадох ријечи, да своју забуну сакријем, већ стадох као стијена... равочарана ... убијена... И муж је требао само да ми приђе п да ме погледа пи... вео би био раскинут, тајна откривена. Али моја Анка, моја добра, презрена Анка и опет ме побједи својом племенитошћ.

»Анђелијо, вар нећеш да ми честиташ 2« рече ми прилазећи, а тешке суве вагуше јој ријеч у грлу. Загрлисмо се, вајецасмо... двије другарице опет пскрено ... вијерно, исповиједаху своје ср це... осјећаху губитак своје среће, која ве више неће вратити. Светислав је в80ром отпутовао, али је обећао за три недеље доћи по Анку. Цијело то вријеме, ми смо провеле у њезиној соби, тражећи палава из те несреће али, палаза није било... Једна је морала бити жртва и та је била моја добра, племенита Анка. Није хтјела да покаже, да јој је тешко, да је боли, што своју срећу жртвује мени, али ја сам то видјела и болило ме је... ужасно ме је болило. Моје срце више није било мирно... у њега се усели страх

за моју Анку.

И нисам се преварила. На дан вјен--

чања пошаље своме вјеренику брзојав и писти дан добије други натраг, да је он наглом смрћу умро... Није ваплакала, пије уздрхтала, била је мирна, алп ја сам видјела, да јој је та мирноћа живот убила... Сутрадан отпутоваше. Писала ми

„имала говорити мени...

је често, готово сваки дан, а он никад... Она је увијек у писму спомињала и њега, како јој чини сваке угодности и паз је, али то је само зато, јер види, да ће се скоро вјечно растати... Послије годину дана добијем бСрвојав да, дођем, и ја од мах одох... Дочека ме он. Био је сатрвен пи говорпо је са мном без старих овсјећаја, миран, помпрен будбом... Кад ме уведе у собу, мени се срце стегну... на одру угледах њу... моју Анку... Била је мртва... Умрла је... оставила ме без једне ријечи... а ако је пмала икоме, то их је виновнику њене несреће... смрти... Одведе ме у другу собу..... открили плаве завјесе дјечијих кола и пва њих угледах малену главицу... лик Анкин... Тај лик гледам ја и вада у теби моја Наталијо, јер оно мало невпнашце била сп ти...

Преста... загрли ме и дуго, дуго је јецала... Ја је не хтједох дирати, а кад

се утпша, уста да пође, али ја је ухва-

тим обема рукама ва колена и плачући упиштам :

„А гђе је мој отаце“

Она опет сједе и тешком муком проговори: „Послије годину дана и он оде за својом Анком п ено их обоје под опом хумком, коју ми свакп дан обилазимо...

Уста и пзађе из собе... Чуднп, до сад незнани осјећаји са мном овладаше... Сад се магла разви... сину знак сазнања, наста. тешко доба по ме... Тешка ми бијаше јава, која једним тренутком одуве ми све, учини ме спрочетом... Послије неколико мјебсецп тетка умре, а ја је закопам под ону исту хумку, нека и у земљи буде са онима, које је тако волила. Ни један дан не бих пропустила, а да по походим тај гроб, којп ме привеза успоменом родитеља и душом, која је била сама 'племенитост и доброта, али, зар судба хтједе, да јој дани живота буду тако горки и чемерни...

Б. Крупа, фебруара 1906.

Анђелија Ђонлићева.