Ženski svet, 01. 09. 1906., S. 13

Бр. 9.

па злу свекрву“, бранила је удовица своје становиште. Неће она панћи на злу свекрву ако пође за доктора Радића. Ја његову матер добро познајем; вредна је она и уреда, строга али правична и врло племенита. Благо евакој девојци, која у свом новом дому затече таквог саветника и пријатеља“, заузе се живо млада учитељка. „Баљана девојка не треба да се боји свекрве.“

Да, да, али Јуца и сама осећа да није ваљана, да не вреди ништа јер не зна ништа и зато и зазпре од свекрве,“ дочека је пемплостиво, госпођа Рахила. Моје кћери знају све и пе боје се тог етрашила. “

„А јебу ли свекрве баш страшила, јесу ли оне криве свему оном, што им се подмеће, о томе би било места овде говорити п ја ћу говорити: Велико је зло, кад девојка, која је у родитељској кући стекла неке појмове о домаћим пословима, уобрази себи да зна све, да је усавршена. Њу то уображење одводи са правог пута и она лако заборавља, да су старији искуством богатији, а да је искуство велика школа. Кад би им њихова уображена мудрост допуштала, да о томе размишљају, не ои оне тако упорно одбијале и најкорпеније савете својих свекрва.

Ја мислим да то пије мање зло од оног, ако девојка полази у брак неспремпа, али јака, да призпа своје недостатке и са чврстом вољом да научи. Такве девојке буду често боље жене а свакако боље спахе од оних „свезнајућих“.

„Зар има у“ овом нашем добу и таквих појава“ — прекиде је удовица и слатко со пасмеја. „Има их, али опе су ретке“, потврди мајка попадија. „И „епремпе“ и „песпремле“ почну се већ од првог дана борити за равпоправност, па п за превласт у кући.“ |

„Резултат је свакако писти“, настави учитељка, и ту и тамо пате свекрве. (х, а нису опе заслужило да се све па њих набацује! Нису.... Мене је пскуство научило, да о свекрвама другчије мпелим.

Била сам еретна да задобијем љубав те „туђе мајке“ а кад пеби било дуго, ја бих вам причала, како је та љубав слатка, како потребна свакој девојци.“ ,..,

„Причајте, _ причајте“, обгрлише је девојке прекидајући своју омиљену игру „гушчића.“ „Причај, ћерко“, рече јој и мајка попадија, „изнеси пред децу још један пример сношљивости

ЖЕНСКИ СВЕТ

између свекрве и снахе. Шат се која њиме користи.“ А учитељка поче:

„једном приликом пзрече мој муж ове мудре речи: „Ко се рано ожепи, тај се пе каје. Беше то баш па „орбици“ кад пграсмо „шапца“ при којој игри, као што је познато, свако тежи, да има пара. Онда их изрече, а затим еб побрипу да ми их што јаслијим учипи и то му (ваљда помоћу његове педагошке вештопе) брзо за руком пође, Не потраја дуго а ја увпдех потпупо вредпост тих речи; ми одклонисмо мпоге сметње и наскоро постадосмо своји.

Извео ме је из школеке клупе и увео под терет кућних брита и повлова о гојпма ја пе имадох пи појма: нити је њему нити мени задавало моје незнање великих брига, у опо доба бесмо обоје тог уверења, да човек више живи од љубави него п. пр. од сарме, палачипака и других загонетио увијених ђаконија, -

Да се упозпам са вештипама пате добре српске кујне, није ми до тада изгледала потребна ствар; све ми се чинило, да је то досадап посао а ни најмање примамљив.

Мојој доброј матери задавао је тај мој пемар доста брите. Њена је жеља (била, да што боље паучим домазлук водити и ако сам се спремала за учитељеки позив. Та баш као учитељици то мп је преко потребно, а у учитељским школама пашим мало се тога стиче! Савеспо је опа пастојала, да ми омили домаће послове, али је то пскако тешко, тешко ишло.

Тако ја постадох „своја газдарица“ а пе зпадох се ни окренути у кући.

Ко не верује много у моћ љубави песка чује само шта се са мном збило: љубав, баш љубав мене је преобразила!

Већ првих дана по удадби мојој, појави се у мени воља, да без туђе помоћи урадим што-шта, само да бих тиме обрадовала мога мужа и да бих што заслужпија била његове љубави. Та је воља с дана на дан расла и савлађивала велике тешкоће. Нама се чипило, да све иде како треба п да ја баш разумем ствар. Доцније тек увидесмо, како је много шта погрешно рађено и како бих се ја споро усавршавала, да ми случај не донесе у кућу свекрву.

Она изгуби свог честитог друга и дође да с нама проживи своје старе дане.

Ни часа писам осећала страх од њепог доласка. Била сам спремна дочекати је детињском