Ženski svet

Бр. 10.

за другом у цркву. Али велике муке, обичај забрањује, да се не сме говорити, јер иначе од врачарије нема ништа.

Дакле нас десетак ж>неких морадосмо ћутати, — што је велика жртва, — пењати се једна за другом и звонити. Истина, свака је у том уверењу звонила, да ће јој се уображена жеља испунити, али шта ће на то судбина да одговори, о том је опет она ћутала.

П. Пут у Блед (Џејде5) у Крањској.

После бављења у купатилу Ропчу, где смо пуне четир недеље у одабраном српском друштву евојски и пријатно про-

водили и при поласку, врло се тешко

једно од другог растали, кренемо се на неколико дана у купалиште Блед (УсјАе) па језеру. То је купатило познато као лечилиште сунчевим зрацима и топлотом. Но ми нисмо ишли лека ради.

У путу свратпемо прво у главну варош крањсву, „Љубљану, где пробависмо неколико сати. Баш беше недеља и силни грађани поврвеше у главну цркву. Тај дан славио је љубљанески епископ своју педесетогодишњицу. Ова црква беше искићена тробојницама словеначким и венцима од цвећа. Уђосмо унутра, грдна велика црква дупком пуна света, сва у самом цвећу, осветљена, небројеним светиљкама. (Са кора у цркви запева дивно мешовити певачки лик, кога је војничка главба пратила. (Ово певање подсећаше нав више на оперску преставу, где се истакла својим вапредним тенором једпа певачица, чији смо звучни глас чули још кад бесмо подаље од цркве.

После два сата вожње на железници, стигосмо у купатило Бледско, гд» бесмо запста изнепађени дипвотом положаја пи околине овог места. Језеро, које се пешице за два сата обићи може, опкољено је високим стеновитим брани какве смо само у Швајцарској видели. У дну језера има острвце на коме у сред шумице, на узвишеној хумки стоји црквица, опет названа УУппвећкареје као п у Ропчу. У тој црквици венчала се кћи

ЖЕНСКИ СВЕТ “ 220.

баронице Жеивковићке из Загреба, а друга Јој кћи има своју вилу, која се зове вила: „Бора“. Преко пута од наше гостионице тако званог ујвенбад хотела, налази се високо на једној стрмој стени стари дво рац, одакле је поглед на језеро и околину заиста чаробан. Радост ову, што у тако бајни крај дођосмо, повећао је још састанак са једном милом нам породицом српском из Вуковара, матером и две дражесне ћерке (тевком и Видом. Позваше нас да се по језеру заједно на чамцу вовимо, но чувши ја, да овде нема људи, као у Абацији, што госте знају вешто вовити, већ да ће оне госпођице саме веслати, нисам смела њима да се пове: рим и тако само мој муж и млађа гђца, Вида, уђу у чамац а ми остале свтадосмо на обали седећи. Вида је вешто веслала са два весла и непрестано учила мога мужа како да крмани и несташпо му се смејала. Морам још један смешан случај приповедити, који се деспо моме мужу. Сутра дан ујутру, пре излаза сунца, устане мој муж и уђе у чамац да се сам по језеру вози. Уживајући у тој самоћи и лепоти прпроде, у заносу своме, стане појати црквене и друге паше песме, Усред певања чује оп где неко за њим виче: господине, господине! Када се он на толику вику осврне, примети како један човек чамцем за њим У потеру јури и држи нешто црно 5 подигнутој руци. Мој муж стане па сред језера с чамцем и чека да чује шта је! „Ва сте обукли туђу ципелу, господине професоре, викаше овај веслајући брзо, — а онај други господар до ваше собе, спрема се да одмах путује па пе може вашу ципелу да обуче, јер му је тесна Ја сам је при чишћењу променио.“ — Меј муж нађе се у чуду, по гледа на своје ноге и види запста, да му је лева обућа већа и пространија, него друга; скине ту и обуче своју, те продужи даље вожњу и појање. Кад нам је ва доручком мој муж тај догађај приповедао, сви смо се скупа од срца смејали, нашто госпођа Р. из Вуковара, смејући се примети: тако се што само једном професору догодити може,

а

ари 5 а баш сале шава нил жао Сапа 2 за И